Georgij Gurđijev je imao dva cilja:
- da istraži sa svih strana, i da razume, tačan značaj i svrhu života čoveka, i
- da otkrije, po svaku cenu, neki način ili sredstvo za uništenje sklonosti u ljudima za sugestivnošću koja uzrokuje da lako padnu pod uticaj “masovne hipnoze”.
Nastavljamo našu diskusiju ovog fundamentalnog aspekta njegovog rada, njegov nastanak u vreme rata i revolucije, i diskutujemo paralele koje se nalaze u učenju Don Huan Matusa koje je pripovedao Karlos Kastaneda. Laura Knight-Jadczyk ispituje koncept “sitnog tiranina”, još jedne ideje koja potiče iz perioda rata, iz španskog osvajanja Meksika, i gledamo kakvu primenu to može imati danas. Takođe se suočavamo sa svetom sitnih tiranina, globalnom patokratijom. Kako nam učenja Gurđijeva i Don Huana mogu pomoći danas?
18.08.2006.
Henry (H): Dobrodošli u ovonedeljni podkast Znakova na putu. Ja sam Henry.
Joe (J): Ja sam Joe.
Scott (S): Ja sam Scott.
J: I mi nastavljamo našu diskusiju sa Laurom. [Laura (L): Da, hvala što ste me pozvali.] U prošlonedeljnom podkastu, mi smo započeli diskusiju o Gurđijevu. Osvrnuli smo se na neke stvari koje je Gurđijev napisao u svojoj knjizi “Život je stvaran”, i Laura je izvukla detalje koji su bili ignorisani ili preskočeni od strane, pa, skoro svakoga. Počeli smo sa osvrtom na Gurđijevljeve poslednje reči upućene Mme de Salzman koje je izustio na samrtnoj postelji. On joj je rekao o svojim spisima: “Esencijalna stvar, prva stvar, je da se pripremi jezgro ljudi koji će biti spremni da odgovore na zahtev koji će se pojaviti.” Laura je dala komentar da je ona osetila da je Gurđijev imao nekakav proročanski trenutak, da je on mogao da vidi nešto u budućnosti i ono što će se dogoditi. On je video da će postojati potreba za razvojem grupe ljudi koji će raditi na tome da vide svet što je moguće objektivnije. Ona je takođe izvukla jedan zanemaren citat iz iste knjige, “Život je stvaran”, gde se Gurđijev prisećao doživljaja koji je imao šestog Novembra u prostoru oko oboda pustinje Gobi, i tokom ovog prisećanja on piše: “Tada me je veoma interesovala, a interesuje me i sada, mogućnost da se više hiljada puta poveća vidljivost udaljenih kosmičkih centara pomoću medijuma.” Pa, kada smo pročitali ovo, pao nam je na pamet jedan drugi eksperiment koji se odvijao proteklih nekoliko godina koji je sprovodila Laura: naučni eksperiment, što je takođe izraz koji je upotrebio Gurđijev. On je govorio o svojim telepatskim sposobnostima, i kako je u svom doživljaju u pustinji, ili na obodu pustinje, on tražio način da postigne neki vid pamćenja sebe, podsećanja sebe, gde bi mogao da pogleda u sebe, u svoj život, da vidi šta je trebao da uradi u svakom trenutku, i da iskoristi to kako bi video šta bi trebao da uradi u sadašnjem trenutku. On je shvatio da će on to postići tako što će uzeti ovu telepatsku sposobnost koju je razvio, i što mu je omogućavalo da nabavlja sredstva koja su mu bila potrebna u životu, ta mogućnost da utiče na ljude, i da kaže da on to neće više upotrebljavati u tu svrhu. A jedna svrha koju je on ipak dozvolio sebi da nastavi da je koristi bila je naučno istraživanje, i jedan od primera naučnog istraživanja koji on daje, je upravo ono što sam malopre spomenuo: “povećavanje više hiljada puta vidljivost udaljenih kosmičkih centara pomoću medijuma”. I mi nastavljamo odatle.
L: Ono što je interesantno o načinu kojim se on izrazio, “udaljeni kosmički centri”, je sama činjenica da u našem eksperimentalnom radu, gde mi imamo takozvanu “Kasiopejsku komunikaciju”, oni sebe opisuju kao “mi smo vi u budućnosti”. I oni govore o misaonim centrima, i to je naravno ekstremno daleko, u kosmičkom smislu, tako da se čovek mora zapitati, ili napraviti poređenje između onoga čime se Gurđijev verovatno bavio koristeći svoje hipnotizerske sposobnosti, kao i njegove telepatske sposobnosti u ovom medijumističnom poduhvatu o kome niko ne govori, ako su uopše i svesni toga. Zatim, kao što sam rekla prošle nedelje, tu je i rezultat ovih misli koje je imao u tom određenom vremenskom periodu, koji je bio da su se njegove namere podelile u dva glavna cilja: on je kao prvo imao njegov primaran cilj, koji je on opisao kao “da istraži sa svih strana i da shvati egzaktan smisao i svrhu ljudskog života”, a sada on ima i drugi cilj, a to je da on “mora pošto-poto pronaći način da kod ljudi uništi predodređenost da lako potpadaju pod uticaj masovne hipnoze”. Važna stvar kod ove spoznaje koju je imao Gurđijev, koju su mnogi ljudi propustili da uzmu u obzir i razmisle o tome, je činjenica da nam on kaže da su ove ideje, ove spoznaje, rezultat sećanja na “sve strahote nasilnih događaja čiji sam svedok bio, i nagomilanih utisaka iz razgovora koje sam vodio sa raznim revolucionarima u prethodnih nekoliko godina”, i da su ta sećanja i razgovori kristalizovala u njemu , malo po malo, kako on piše, pored prethodnog jedinstvenog cilja, taj nepokolebljiv cilj da pokuša da pomogne ljudima da nauče kako da nadvladaju uticaj masovne hipnoze.
J: Ono što mi prvo pada na pamet u vezi toga je velika razlika između Gurđijevljevog opisa onoga što mi nazivamo radom na sebi, i onoga što se promoviše u Nju Ejdžu, meditiranje na pupak, ascenzije, i razna druga stanja blaženstva. On kaže za svoj život da je bio veoma interesantan, i veoma težak, da je morao da prođe kroz naporna iskušavanja, barem dva puta je bio ustreljen, i imao je razna druga neprijatna iskustva, i upravo su ga ta iskustva dovela do ove tačke jasnoće i razumevanja, i on takođe spominje da je jedna od stvari koje su ga dovele do ove tačke bio razgovor sa revolucionarima, i drugim ljudima koji su bili pod uticajem tih revolucija, i koji su bili veoma zanimljivi i možda veoma aktivni ljudi, i onda on kaže da ga je to dovelo do tog drugog cilja, a to je je da shvati kako da spreči ljude da padnu pod uticaj masovne hipnoze ili psihoze.
L: Pa, moramo da imamo na umu perspektivu, hoću reći, da zaista shvatimo o čemu je on razmišljao, perspektivu takozvanog revolucionara. Revolucionar je individua, obično, koja traži načine i sredstva za pobunu protiv masovne hipnoze. I on je očito imao konverzacije sa njima, i njihove frustracije s postizanjem ciljeva zbacivanja sprege masovne hipnoze i mentalne dominacije i moći globalne elite bile su brige kojima je Gurđijev bio zabrinut. Ovo su stvari koje i nas danas takođe brinu.
H: Verovatno je takođe video da je veliki broj ovih revolucionara bio savršeno voljan da se upusti u isti tip masovne sugestibilnosti koje je koristila druga strana, i on je shvatio da je to bio ciklus koji je morao biti prekinut.
J: Druga stvar je da je on možda sreo revolucionare koji su bili žrtve masovne hipnoze, [L: Tačno.] koji su bili kontrolisani, i ova ideja, znate da na ‘Signs’ strani mnogo pričamo o rušenju Bušovog režima, i ova ideja o menjanju sveta, u suštini, može biti rezultat propagiranja iluzije ili vrste hipnoze, gde ljudi misle da ako oni uspeju da povrate svoju državu, ako povrate vladu, sve će biti u redu, svet će postati lepo mesto, i sve će biti ružičasto. [L: Tačno.] Ali ove dve stvari do kojih je došao, dva nepokolebljiva cilja koja je pokušao da ostvari do kraja svog života, prvi da shvati prirodu ljudskog života, a drugi da pronađe način kako da spreči ljude da padnu pod masovnu hipnozu, možda je ono što je zaključio ili video u surovoj realnosti, je da ako se ništa ne uradi, onda će smisao života na Zemlji, ili smisao ljudskog života na Zemlji, biti da jednostavno budu žrtve masovne hipnoze i korišćeni za kakve god svrhe viših sila.
L: Pa, vratimo se na ono što si rekao o Nju Ejdž načinima i sredstvima postizanja prosvetljenja, predavanjem svoje volje sistemu verovanja, i meditacijom na pupak, ili mantranjem “Om-a”, ili, samo imajte lepe misli, ili nešto poput toga. [J: Fontana blaženstva.] Da. Gurđijev zaključuje ovu malu raspravu kazujući: “Ideja koja mi je bljesnula u svesti u predvečerju šestog Novembra bila je: Nema sumnje, zastrašujuće beznađe koje sam osećao ovih dana i stravična unutarnja borba koja je ovog jutra dovela do razmišljanja gotovo nalik zanosu, direktna su posledica razmišljanja koje sam imao u sličnom stanju, pre trideset godina, na rubovima pustinje Gobi. Nakon što sam se manje-više oporavio, nastavio sam svoja istraživanja, ali sada sa dva dobro zacrtana cilja umesto jednog.” I onda on počinje da razmatra kako je počeo da se bavi ovime o čemu je već pisao do određenog detalja u jednoj od knjiga treće serije njegovih rukopisa, i on kaže da “tek nakon nekoliko godina našao sam za nužno da negde osnujem instituciju za obuku pomagača-instruktora, kako bih uneo u živote ljudi ono što sam ja već naučio.” Znači, on je bio u procesu činjenja ovoga, i on je odabrao Rusiju kao odgovarajuće mesto za ovu svrhu, a onda se, naravno, pojavila Ruska revolucija. O tome je znači Gurđijev pričao što se tiče toga ko je on bio i odakle je došao. Sada je problem u tome što se, kao što smo već spomenuli, većina ljudi koji su uključeni u škole Četvrtog puta, ne drži neophodno bilo čega od ovoga. Mi imamo nekoliko prijatelja, članova naših diskusionih grupa, koji su uključeni u škole koje su donekle Gurđijevljevog tipa. Mi imamo nekoliko njih u Sjedinjenim Državama, tako da razumemo kakvom se vrstom rada oni bave, i na šta se fokusiraju, i takođe imamo nekoliko njih u Evropi, tako da u suštini mi imamo uvid u to kako škole Četvrtog puta prate takozvana učenja Gurđijeva. Ono što smo mogli da saznamo iz ovih informacija je da su oni, nekako, iz nekog razloga, izgleda zaista izgubili suštinu onoga što je činilo Gurđijeva i šta ga je napravilo onakvim kakav je on bio.
L: Postoji još jedan interesantan pogled na ovo, i on dolazi iz knjige Karlosa Kastanede, “Unutrašnji Oganj”. Bilo je puno rasprava, prepiranja i osporavanja o tome ko ili šta je bio Don Huan Matus; da li je on bio prava osoba, da li je on bio pravi učitelj, da li je Karlos Kastaneda imao kontakt sa pravim vidovnjakom, ili je jednostavno izmišljao stvari, zbog toga što je poslednjih godina Kastanedinog života postalo poprilično očito da, šta god da se njemu desilo, to nije bila mnogo dobra stvar jer je on otišao putem koji nije pridonosio ispunjavanju bilo kakvih pozitivnih ciljeva. Pa ipak, mi skoro da možemo da uporedimo Kastanedu sa Uspenskim u smislu njihovog pada, zbog toga što nijedan od njih nije bio u potpunosti u mogućnosti da se odrekne osećaja samovažnosti. Ja sam oduvek sumnjala da je tu bila kombinacija nekoliko elemenata koje je Kastaneda upotrebio u stvaranju Don Huana. Ja mislim da je Don Huan možda i bio stvarna osoba ali je on takođe bio i polu-izmišljen, da su ideje koje je Kastaneda formulisao, ili koje su došle do njega, možda čak i telepatski, da su stavljene u usta Don Huana, kao dodatak mogućoj stvarnoj osobi koja je zaista poučavala o nekim stvarima. * Tako da, ja mislim da, kada budete razmatrali ovo, vi morate gledati na to kao na jedan kreativan proces, ali je ključna stvar u tome da, dok vi to čitate, razmišljajte o tome da je jedan od izvora koji je Kastaneda iskoristio za svoje delo, možda bio i sam Gurđijev. Zato što ima mnogo toga u onome o čemu je pisao Kastaneda što se poklapa sa onime o čemu je pisao Gurđijev, i naravno, vremenski period je bio takav da je on lako mogao da pozajmi neke od ovih informacija i da ih pripoji svojim jugozapadnim mitovima, stavljajući ih u usta Don Huanu, kao što sam rekla. U tom pogledu, smatram da je važno pogledati ovu knjigu, “Unutrašnji Oganj”, u kojoj Karlos Kastaneda govori o temi sitnih mučitelja, zbog toga što su, kao što smo upravo pročitali od Gurđijeva, upravo sitni mučitelji doveli Gurđijeva do ovog nivoa razumevanja, koje mu je omogućilo da vidi stvari onako kako ih je video i dalo mu njegov nepokolebljiv nagon za sleđenjem ova dva konkretna cilja. I, u ovom poglavlju o sitnim mučiteljima u knjizi “Unutrašnji Oganj”, Kastanedin Don Huan nam govori o vidovnjacima Osvajačima, kako ih on naziva, iliti novim vidovnjacima. On kaže: “Novi vidovnjaci preporučuju da se učini najveći mogući napor kako bi se samovažnost iskorenila iz života ratnika. Ja se držim tog saveta i uložio sam naročit trud da bih ti pokazao da smo bez samovažnosti neranjivi.” I naravno vi možete videti da je samovažnost nesumnjivo ono na šta je Gurđijev aludirao kada je govorio o tome da je mogao da vidi kako je činio neke stvari u svom životu, i sledio određeni pravac delovanja, ali se to uvek završavalo na loš način zato što on nije bio u mogućnosti da upotrebi to samoposmatranje, jer koliko nas, kroz vlastitu samovažnost, uradi toliko stvari u našem životu za koje nam samoposmatranje kaže: “Oh, ja nisam trebao da uradim to, ja nisam trebao da budem ohol, ja nisam trebao da budem toliko arogantan, ja nisam trebao da budem toliko bezobziran, ja nisam trebao biti ovakav, ja nisam trebao biti onakav, ja nisam trebao da budem glup”, a obično je samovažnost verovanje da u tom trenutku, kada smo uhvaćeni u tom trenutku, tj. uhvaćeni u reakcionoj prirodi našeg bića, da mi upravljamo samim sobom. I tako Don Huan dalje kaže: “Protiv samovažnosti se ne može boriti uglađenošću”. On kaže da: “Vidovnjaci, stari i novi, dele se na dve grupe. Prvu sačinjavaju oni koji su spremni da se uvežbavaju u samouzdržavanju i koji mogu da svoje aktivnosti usmere prema pragmatičnim ciljevima, što je korisno i drugim vidovnjacima i ljudima uopšte. Druga grupa je sastavljena od onih koji ne vode računa o samouzdržavanju niti o bilo kom pragmatičnom cilju. Svi se vidovnjaci slažu u tome da potonja grupa nije uspela da reši problem samovažnosti.” I upravo ovde možete videti razliku između dva pristupa: pristup Gurđijeva i njegovog Puta, i pristup takozvane Nju Ejdž zajednice “ljubavi i svetlosti”. Nju Ejdž zajednicu “ljubavi i svetlosti” nije briga za suzdržavanje, njih nije briga za rad na sebi, i oni zasigurno nemaju nikakve realne, pragmatične ciljeve. Njihovi ciljevi su samo za njihovu dobit. Oni žele da postignu mir, tišinu, i oni misle da, naravno, ako oni to postignu, da će to nekakako stvoriti dobrotu i mir u celom svetu, i oni uopšte ne uzimaju u obzir prirodne tokove, i način na koji univerzum želi da sprovede vlastite aktivnosti u kosmosu, i oni sigurno nisu angažovani na nekim pragmatičnim poslovima koji imaju za cilj da pomognu čovečanstvu.
J: Iako oni tvrde da jesu.
L: Pa, naravno, oni tvrde da jesu. Ali pragmatičnnost znači praktičnost, nešto korisno i upotrebljivo, hoću reći, jedna je stvar reći “OK, okupićemo se i meditiraćemo na pupak, meditiraćemo za mir u svetu”. Ali šta je pragmatično u tome? Apsolutno ništa.
J: Kao primer poređenja mogli bi da uzmemo, takvu jednu grupu ljudi koja se okupi i meditira, i nada se da će zaustaviti rat, i nekoga ko napiše esej ili članak i stavi ga na vebsajt koji razotkriva suludost rata i činjenicu da je on namešten, i što može dotaći nekoga ko zbog toga neće otići u taj rat i time će sačuvati svoj život.
L: To je velika razlika, tako je. I tako, podelivši vidovnjake u dve kategorije, on takođe kaže da: “Samovažnost nije nešto jednostavno i naivno. S jedne strane, ona je srž svega što je u nama dobro, dok je, s druge strane, srž svega pokvarenog u nama. Potrebno je strateško majstorstvo da bi se čovek otarasio pokvarene samovažnosti. Tokom vekova vidovnjaci su odavali najviše počasti onima koji su u tome uspeli.” Zatim oni vode dalju diskusiju, i Karlos Kastaneda kazuje da mu Don Huanovo prebacivanje zbog samovažnosti nalikuje na katoličke diktume, i pošto su mu čitavog života govorili o zlu grešnosti, da je oguglao na to. Ali mu Don Huan na to kaže: “Ratnikova borba protiv samovažnosti je pitanje strategije, a ne principa. Grešiš jer ovo što ja kažem shvataš u moralnom smislu.” A Kastaneda kaže: “Ja tebe smatram čovekom visokog morala, Don Huane.” A Don Huan kaže: “Ti si uočio moju besprekornost, to je sve”. “Besprekornost je, isto kao i iskorenjivanje samovažnosti, previše mutan pojam da bi imao bilo kakve vrednosti za mene”, reče Karlos. A zatim, Don Huan odgovori: “Besprekornost je ispravna upotreba energije i ništa drugo”. Sada bih htela reći da, oni koji su pročitali knjigu “U Potrazi Za Čudesnim”, i pročitali odlomke koji razmatraju savest i moralnost, videće da je to isti koncept koji Don Huan ovde predstavlja, da moralnost nije ista stvar kao i besprekornost, mada može biti opažena kao takva. Gurđijev ističe da moral u Kini nije isto što i moral u Americi, i da to nije objektivan moral. I da je potraga za objektivnim moralom potraga za objektivnom savesnošću. On takođe ukazuje na to da, što se tiče toga šta jeste a šta nije moralno, za nekoga ko ima određen cilj, određenu nameru, ono što je za njega moralno je sve što ga približava tom cilju, a ono što je nemoralno je sve što ometa ostvarenje tog cilja. I naravno, pošto mi znamo šta je bio Gurđijevljev cilj, a to je da razume prirodu ljudskog stanja, i da probudi ljude kako bi im pomogao da savladaju uticaj masovne hipnoze, vi možete videti da bi ono šta je on smatrao moralnim i nemoralnim, bilo potpuno drugačije, u mnogim slučajevima, od onoga što bi bilo ko drugi smatrao moralnim ili nemoralnim. Zatim Don Huan kaže: “Ratnici prave strateške popise. Oni popisuju sve što rade. Zatim odlučuju koje od tih stvari mogu da se izmene radi toga da im omoguće da predahnu, da bi uvećali svoju energiju.” Ovo je, u nekom smislu, veoma prost opis onoga o čemu je govorio Gurđijev, da je prošao kroz ovaj meditacioni proces, i da je video sve što je uradio, i kako je mogao drugačije da reaguje, i kako je bio u ovom stanju hiper-svesnosti, odakle je mogao da vidi sebe, i da vidi sebe kako gleda sebe. I ovo se svodi na, u određenom smislu, na pravljenje strateških popisa, na popisivanje svega što činite, ili što ste učinili, onoga šta možete da promenite, realno, kako bi omogućili sebi predah u smislu vaše energije. A zatim on dodaje da: “Strateški popis o kome on govori obuhvata samo obrasce ponašanja koji nisu suštinski za naš opstanak i dobrobit.”Zatim govori o strategiji kako se osloboditi samovažnosti, i osloboditi energiju za esencijalne stvari, poput pragmatičnih ciljeva u korist drugih vidovnjaka i čovečanstva. Tu strategiju su, kako kaže, “razradili vidovnjaci iz vremena Osvajanja, nesumnjivi majstori traganja”. Upravo ovde imamo još jedan trag: Osvajanje, vidovnjaci iz vremena Osvajanja. Gurđijev je razrađivao svoju strategiju usred ratova i revolucija, i razgovarajući sa revolucionarima pod ekstremno teškim okolnostima, tako da mi još jednom možemo da vidimo veoma čvrsto poređenje. On kaže da se “Strategija sastoji od šest elemenata koji se međusobno prepliću. Pet od njih se nazivaju svojstvima ratništva: kontrola, disciplina, strpljivost, tajming i volja. Oni su u vezi sa svetom ratnika koji se bori da izgubi samovažnost. Šesti element, koji je možda najvažniji od svih, tiče se spoljašnjeg sveta i naziva se sitni mučitelj. Sitni mučitelj je ugnjetavač. To je neko ko ima moć nad životom i smrću ratnika ili im jednostavno dosađuje dok ne polude. U prvu podvrstu spadaju sitni mučitelji koji proganjaju i nanose bol, ali koji nikada nisu stvarni uzročnici nečije smrti. Njih su nazvali – mali sitni mučitelji. Druga podvrsta se sastojala od sitnih mučitelja koji samo razdražuju i dosađuju bez prestanka. Njih su nazvali – boranija sitnih mučitelja, ili majušni sitni mučitelji.” I on dodaje da se “mali sitni mučitelji dalje dele na četiri kategorije. Jedni muče surovošću i nasiljem. Drugi to rade tako što neiskrenošću stvaraju nepodnošljivu strepnju. Treći ugnjetavaju tugom. I poslednji, koji ugnjetavaju tako što ratnike navode da pobesne.” Ovde vidimo da Don Huan govori o istim okolnostima u kojima je Gurđijev došao do svojih spoznaja i shvatanja. Okolnostima u kojima je bio izložen sitnim mučiteljima, i mi takođe vidimo da ta okolnost preovladava danas na globalnom nivou; drugim rečima, mi imamo najčudesnijeg sitnog mučitelja koji je ikada stvoren, a to je globalni patokratski sistem, elitni sistem kontrole koji pokušava da nas, u biti, uvede u treći svetski rat, verovatno nuklearni rat, u kome će milioni, ako ne i milijarde, ljudi umreti. Ovo je prilično dobar mali sitni mučitelj, kako bi to Don Huan rekao, i samo da vam dam predstavu toga, on kaže da: “Ono što su novi vidovnjaci imali na umu bilo je smrtonosni manevar u kome je sitni mučitelj poput planinskog vrha, a svojstva ratništva su kao planinari koji se sastaju na vrhuncu. Najčešće su samo četiri svojstva u igri. Peto svojstvo, volja, uvek se čuva za završni sukob, kada su ratnici suočeni sa vatrenim eskadronom, da tako kažem.” A ta četiri su: kontrola, strpljivost, disciplina i tajming. Znate, svako ko misli da će delovati u ovom svetu i da će doneti bilo kakvu promenu, kao što je Gurđijev to želeo, ili se nadao da će se to dogoditi, što je bio jedan od njegovih nepokolebljivih ciljeva, da pomogne ljudima da se oslobode iz masovne hipnoze; oni će morati koristiti kontrolu, strpljivost, disciplinu i tajming, i oni će definitivno morati da prevaziđu svoju samovažnost. I tako, Don Huan nam ponovo govori: “Jedan od najvećih uspeha vidovnjaka iz vremena osvajanja bilo je ostvarenje koje je nazvao trofaznim napredovanjem. Razumevajući prirodu čoveka”, ovo je veoma važno, ovo je preduslov, razumeti prirodu čoveka, “oni su mogli da dođu do neospornog zaključka da ukoliko vidovnjaci pri susretu sa sitnim mučiteljima mogu da vladaju sobom, oni sigurno mogu da se bez loših posledica suoče sa nepoznatim, i tada čak mogu da podnesu postojanje nesaznajnog. Mi znamo da ništa ne može tako da prekali duh ratnika kao izazov susreta sa nemogućim ljudima koji su na takvom položaju da imaju moć. Samo u takvim uslovima ratnici mogu da steknu trezvenost i spokojstvo da mogu da podnesu pritisak nesaznajnog.” I onda Don Huan konačno dodaje: “Da se vratim na ono što sam rekao o vremenu osvajanja. Vidovnjaci tog vremena nisu mogli naći plodnije tlo. Španci su bili sitni mučitelji koji su do krajnjih granica iskušavali veštine vidovnjaka; pošto su izašli na kraj sa osvajačima, vidovnjaci su bili sposobni da se suoče sa bilo čim. Imali su sreće. U to vreme posvuda je bilo sitnih mučitelja. Posle svih tih veličanstvenih godina izobilja stvari su se promenile u velikoj meri. Sitni mučitelji nikad više nisu imali taj opseg.” Osim sada, naravno. U vreme kada je Kastaneda pisao ovo, sigurna sam da on nije predvideo ovo što se sada događa. “Da bi se postalo dobar vidovnjak, neophodan, savršen sastojak, je sitni mučitelj sa neograničenim povlasticama.” I tako, mi sada razumemo gde se rad Karlosa Kastanede preklapa sa radom Gurđijeva, pa čak i naslućujemo da je na Kastanedu uticao rad Gurđijeva. Naravno, Kastaneda je pitao Don Huana: “Da li sitni mučitelji nekad pobede ratnike kada se sa njima sukobe?” “Svakako. Na početku osvajanja bilo je vreme kada su ratnici umirali kao muve. Njihovi redovi bili su desetkovani. Sitni mučitelji mogli su da usmrte bilo koga, jednostavno iz ćefa. Pod takvom vrstom pritiska vidovnjaci su dostizali uzvišena stanja. To je bilo vreme kada su vidovnjaci koji su preživeli morali da se napregnu do krajnjih granica da bi pronašli nove puteve kako bi izbegli opadanje njihovog broja.” Pa, mi možemo da naučimo iz ovoga, ili možemo da ignorišemo, ali iskreno, ja mislim da upoređivanjem onoga što je Gurđijev govorio i onoga što je Don Huan pisao, ili govorio, onoga što je stavljeno u usta Don Huana, kroz pisanje Karlosa Kastanede, koji je, kako ja verujem, bio pod uticajem Gurđijeva, možemo da uvidimo da mi gledamo u istu stvar u sadašnjem vremenu. Don Huan je rekao: “Novi vidovnjaci su iskoristili sitne mučitelje ne samo da bi iskorenili samovažnost već i da bi uspešno izvršili vrlo prefinjen manevar iseljavanja sa ovog sveta.” A zatim Kastaneda pita: “Kako ti meriš poraz?” “Svako ko se pridruži sitnim mučiteljima poražen je. Delati u gnevu, bez kontrole i discipline, nemati strpljenja, znači biti pobeđen.” I ovo je ono što možemo videti u velikoj razmeri u takozvanom 9/11 pokretu za istinu, i anti-ratnom pokretu, i svim drugim revolucionarnim pokretima, i ja verujem da je ovo bilo nešto što je i sam Gurđijev video kada je komunicirao sa ovakvim takozvanim revolucionarima. Primetite da on kaže: “Delati u gnevu, bez kontrole i discipline” – on ne kaže da vi nikada ne bi trebali da delujete u gnevu, naravno. Gnev napaja vašu akciju. Vi morate biti gnevni.
H: Kako možete da posmatrate šta se događa u svetu…
H,L,J: I da ne budete gnevni?!?
L: Ali vi morate delovati sa kontrolom i disciplinom i strpljivošću. Vi morate biti gnevni, i vi morate delovati, i vi morate činiti, vi morate imati cilj, i to je prava suština Rada Četvrtog Puta. To je bio Gurđijevljev Rad Četvrtog Puta, on je bio nazvan Radom Četvrtog puta zbog toga što je imao određeni cilj – da pomogne ljudima da savladaju masovnu hipnozu koja je vodila u uništenje ove planete. Današnje vreme je vreme za novi Rad Četvrtog Puta.
J: I kako su Kastaneda i Gurđijev napomenuli, od suštinske važnosti je razumeti ljudsku prirodu. Ali, ljudska priroda obuhvata i prirode koje nisu nužno čovekolike, što je očito aluzija na naše psihopate. Od suštinske važnosti je razumeti neprijatelja, ukoliko želite da se upustite u bilo kakvu borbu; i takođe ideja tajminga, ne reagovati iracionalno u besu, i time otkriti sebe ili unapred staviti sebe u poražavajuću situaciju. Razumevanje ljudske prirode će očigledno igrati direktnu ulogu u ideji o tajmingu, kada ćete reagovati i načinu na koji ćete reagovati.
L: Da, i kada pogledate kako Gurđijev opisuje Rad Četvrtog Puta, kako on opisuje sopstvene aktivnosti, i on je rekao da se Rad Četvrtog Puta pojavljuje samo u određenim istorijskim periodima kada postoji određeni cilj, i on se pojavljuje okružujući taj cilj, grupu ljudi koja ima cilj, koja ima nameru, i to je suština Rada Četvrtog Puta. U slučaju Gurđijeva, on nam govori veoma jasno koji su bili njegovi ciljevi, i zašto škole Četvrtog Puta koje danas postoje ne vide potrebu za korišćenjem ovog dara koji smo dobili od ovog čudesnog sitnog mučitelja na ovoj planeti. Njegovi ciljevi su bili da “potpuno shvati smisao i svrhu ljudskog života” i da “pošto-poto pronađe način da kod ljudi uništi predodređenost da lako potpadaju pod uticaj takozvane masovne hipnoze”. I to je upravo rad kojim se mi bavimo. Hoću reći, oba ova cilja bili su naši primarni ciljevi od samog početka, i ja moram reći da, u mom slučaju, ja sam počela sa prvim koji je Gurđijev naveo: “da potpuno shvati smisao i svrhu ljudskog života”, i tek sam kroz to, i kroz svoju praksu sa hipnozom, opet veoma slično Gurđijevu, moguće i sa mojom medijumskom sposobnošću, ja ne tvrdim da sam veliki medijum, iako komuniciram sa “sobom iz budućnosti”, ali koristim to kao naučni način da pristupim informacijama. Radeći to, ja sam bila vođena, putem komuniciranja sa “sobom iz budućnosti” ka drugom cilju, a to je da pronađem način da probudim ljudska bića, da uništim sposobnost masovne hipnoze da ih kontroliše i da utiče na njih.
J: Da, i što se tiče vrste Rada koji si spomenula, a to je vrsta Rada kojim se mi bavimo, Rad sa velikim “R”, to je Rad na prevladavanju samovažnosti, a to je isto što i borba, upuštanje u borbu, bitku sa sobom, jer taj deo vas, koji Kastaneda ili Don Huan naziva “predatorovim umom”, poseduje iste one tipove sklonosti koje možete naći u spoljašnjem sitnom mučitelju. Koristoljublje, sitničavost, prevrtljivost, u suštini samovažnost i koristoljublje u vama je ono što vidimo i u ljudima koji uzrokuju probleme na ovoj planeti, i koji su pogubni za čovečanstvo. Znači, jednom kada se upustite u ovaj Rad na sebi kako biste prevladali te stvari, i svog ličnog unutarnjeg sitnog mučitelja, onda ćete imati veštine i iskustva da se efikasno borite sa spoljašnjim sitnim mučiteljima.
H: Mi vidimo u 9/11 pokretu da je upravo taj interni aspekt ono što ljudima nedostaje. Postoji gomila ljudi tamo, koji su videli da se odvija masovna hipnoza, koji vide u čemu je problem, ali zbog toga što oni ne praktikuju Rad na sebi, [J: Oni nemaju veštine.] oni nemaju veštine, i oni su puni unutrašnjih problema, problema koji potiču od samovažnosti.
J: Tu je u pitanju ta podložnost ka, oni nisu nadvladali samovažnost, koja omogućava da budu upravljani od strane spoljašnjih sila. [H: Tako je.] I kako Don Huan kaže, oni su pobeđeni i pre nego što su krenuli.
H: To znači da ako vi ne počnete da iskorenjujete ove aspekte sebe, onda će se spoljašnje sile manifestovati u vama kroz njih. I zbog toga vi morate da ih se otarasite.
J: Vi ste poput jagnjeta u klanici, u smislu vaše podložnosti da budete prevareni, i ako se vi niste pozabavili sa time, razumeli i prevladali to, vi ste izgubljeni.
H: I mi smo videli da se to događa [J: Svima!] svima.
J: Svima onima koji su puni samovažnosti, koristoljublja, ega, i oni ne pomažu ikome, oni ne pomažu čovečanstvu. Oni služe sami sebi.
L: Pa, dozvolite mi da osvetlim malo ovu temu, ja ne znam da li će je ovo osvetliti. Ja sam primila izveštaj od jednog od naših članova o njegovom iskustvu sa jednom grupom “Četvrtog Puta”, i samo da dam ljudima ideju čime se bave mnogi od njih, tvrdeći da se bave “Četvrtim putem”, ali koji izgleda nemaju nužno otisak i nepokolebljive ciljeve Gurđijeva. I tako, on je meni pisao: “Otišao sam u kamp “Četvrtog Puta” sa lokalnim Gurđijevljanima. Oni nisu zaokupirani spoljašnjim užasom situacije, ali ja jesam polagao kamenje na parkingu, i uklanjao staro kamenje, i bavio se teškim radom pod užarenim suncem, što je bilo dobro. Prao sam suđe i postavljao stolove, i radio razne druge stvari, što je dobro za dušu. I tu je među ovim ljudima postojao impuls dobre volje prema drugima, što je stvaralo promenu emocionalne atmosfere, što je takođe bilo dobro. Svakodnevni stres sužava vidno polje ljudima, primetio sam, tako da sam počeo da osećam tugu i sažaljenje za svet, i slične emocije od kojih smo odvojeni u uobičajenom životu.” I zatim on kaže: “Tu postoji uticaj koji se može osetiti; primanje stvara impuls odgovornosti i želju za vraćanjem. Bolno je osetiti, međutim, da ovi ljudi znaju za potrebu za postojanjem svesnog jezgra, ali tu postoji urušavanje i opadanje kolinarnosti između vođa, i oni su sami toga svesni; ovde postoji entropija. I nije očito kako pomoći situaciji, ako je uopšte moguće pomoći. Nekakva grupna dinamika zaista postoji, jedan učesnik je spomenuo da je deo strukture poput kristala leda, nečega što se formiralo čak uprkos našim egoima. To bi bio društveno-memorijski kompleks prema Ra-u. Hoću reći da je tu postojalo nešto, formacija nečega što potiče od ljudi koji se skupe da rade zajedno, i tu bi moglo postojati takvo nešto, barem prolazno, ali je to izvan njihovog domašaja.” Zatim on kaže: “Gotovo da je sramotno biti svedok da je čak i između starijih ljudi u ovoj grupi vladao nesporazum.” A zatim govori: “Ovi Gurđijevljani dosta govore o prisutnosti i bivstvovanju u telu i o osećanju. Tu postoje i Gurđijevljani koji su više okrenuti ka misaonim procesima, ali ova grupa potiče od Mme de Salzmann, i pokojnog Jean-Claude Luchensky.”Zatim on nastavlja: “Naglasak je puno na doživljavanju i razvijanju pažnje osećaja, unutarnjoj disciplini, i to u smislu spajanja unutarnjih delova, a ne njihovog razbijanja. Postoji suptilna razlika:pretpostavlja se da je teorija poznata, tako da grupa razgovara o konkretnim ličnim i praktičnim doživljajima. Tu je bilo oko sedamdesetak ljudi, ali pola od njih su bili dugogodišnji učesnici, sa više od dvadeset godina iskustva boravka na ovoj velikoj farmi, ovom velikom lepom mestu sa puno prostora za ovoliki broj ljudi. Susret je trajao osam dana. Ustajanje je u šest, grupna meditacija u sedam, fizički rad, ručak, grupni pokreti, večera, i završavanje aktivnosti oko ponoći sa zasedanjem. Oni ne nazivaju to meditacijom iako ljudi sede na jastucima sa prekrštenim nogama u tišini. Ponekad su bila čitanja iz radnih svezaka, ponekad neka druga grupna aktivnost. Postoje i horske vežbe i predstave, kuvanje, domaćinstvo, plivanje u reci. Dani su dugi ali se niko ne tera preko sopstvene granice izdržljivosti.” Ovo definitivno ne zvuči kao nešto što će dovesti do onoga što se dogodilo Gurđijevu, ili onoga što se dogodilo vidovnjacima Osvajanja, ili onoga što bi svi mi mogli da postignemo ako bi na ispravan način iskoristili sitne mučitelje našeg vremena.
J: Na kraju ovog razgovora hteo bih da se vratim na nešto što je Laura spomenula prošle nedelje, a to je datum Gurđijevljevog doživljaja na obodu pustinje Gobi, a potom i njegov doživljaj tridesetak godina kasnije kada je pisao “Život je stvaran”. Taj datum, šesti Novembar, takođe je bitan za njega jer je 1927-me to bio dan kada je završio sa pisanjem prvog nacrta “Sve i svja”. A u knjizi “Napori Mađioničara”, William Patterson piše: “Nakon tri godine pisanja, Gurđijev je završio prvi nacrt “Sve i svja”, samo da bi shvatio nakon toga da, za bilo koga ko nije bio lično povezan sa njim, knjiga će biti nerazumljiva.”Sve i svja” je trebao da bude shvaćen i primenjen u budućnosti, to je bilo poslednje sredstvo za kompletiranje njegove misije, a nečitljivo je. Šok zbog svog truda koji je uložio još od automobilske nezgode, koja se dogodila 1924-te, misao da će sada morati ponovo da napiše celu knjigu, odjednom je skinula sa njega jedinu stvar koja ga nikada do tada nije napustila – pamćenje sebe. Gurđijev više nije imao potpuni osećaj sebe. Nije mu više ostalo ništa drugo nego da ponovo počne sa pisanjem. Ali, njegovo zdravlje bilo je loše, a imao je i predosećaj da vreme ističe. Umom mu je prolazila misao o samoubistvu. Gurđijev se nalazio možda u najnižoj tački u svom životu. Nakon što se konačno oslobodio ovih tamnih misli, odlučio je da ponovo napiše “Sve i svja”. Ovo je važan dan i sa drugog aspekta. Orage i Jesse Dwight nalaze se u Engleskoj zbog postupka razvoda od njegove žene, Jeanne Walker.” Orage je bio jedan od glavnih Gurđijevljevih učenika i neko sa kime je Gurđijev veoma prisno sarađivao i koga je stavio u nadzor u Sjedinjenim Američkim Državama.” Toga dana, njegov razvod bio je konačan. Orage je obećao Gurđijevu da će kada se njegov razvod okonča on doći u Prieuré u Francuskoj. Umesto toga, Orage je Gurđijevu poslao telegram u kome je rekao da će on i Jesse otploviti nazad u Njujork. To je presudan trenutak u životu Oragea, i definitivno raskršće na putu, jer je dozvolio Jesse da ga nagovori da prekrši reč datu njegovom učitelju.” U ovoj knjizi Patterson ukazuje i na razliku između Uspenskog i Gurđijeva, veoma važnu razliku. Kada je izbio Drugi Svetski Rat, Uspenski je odmah otišao na bezbedno mesto, na farmu koja mu je obezbeđena u Nju Džerziju, u Sjedinjenim Američkim Državama, i radeći to, ostavio je hiljadu studenata same da se suoče sa posledicama rata u Engleskoj. I Patterson kaže da je Gurđijev, nakon što je napustio Rusiju, kad god bi se premeštao, vodio bi sve učenike sa sobom koji su želeli da pođu, i on je preuzimao odgovornost za njih: ishranu, odevanje, stanovanje. I ovo govori nešto veoma, veoma važno o Gurđijevu, i o njegovoj nameri.
H: Sve to meni govori da je Gurđijevljev život bio veoma težak, on je bio vođen od strane ove unutarnje želje da sazna i shvati duboke istine, što ga je dovelo u situacije koje su bile veoma teške, i koje su, zauzvrat, u njemu kristalizovale ovo razumevanje prirode života, da to nije šetnja po parku, a zatim i kako uraditi nešto povodom toga, što ga je zauzvrat dovelo do ovog unutarnjeg Rada, a zatim i do toga da pokuša da shvati kako bi mogao, u biti, preneti to čovečanstvu. On je pričao o ovoj masovnoj hipnozi, i ovo je prilično bezopasan izraz, ali je Gurđijev razumeo da to nije dobroćudna hipnoza. Ovo je bila situacija u kojoj su mase naroda bila obmanjivane i hipnotizovane ka vlastitom uništenju. I to je jedino logično objašnjenje zašto je Gurđijev bio vođen da se upusti u kasnijem životu u prenošenje ovog razumevanja, i ovog Rada, i ovog shvatanja ljudske prirode, i problema ljudske prirode i probleme života, ka što je više moguće ljudi, i da osnuje školu u Francuskoj i Americi. A to je bio nemoguć zadatak, da pokuša da prenese to običnim ljudima. On je to definitivno razumeo, ali se ipak upustio u to, jer on mora da je video nešto kranje negativno u vezi sa prirodom života na Zemlji i prirodom čovečanstva i kuda se ono kreće, i njegovoj budućnosti. On govori malo i o budućnosti, a takođe i o specifičnoj tačci u vremenu kada će se pojaviti potreba, i da će biti neophodno formirati grupu ljudi koja će zadovoljiti ovu potrebu. Sve to mene dovodi do zaključka o krajnjoj ozbiljnosti onoga što je Gurđijev znao o životu.
J: Jedan od načina oblikovanja sebe dolazi u vidu toga kako vi gledate na patnju. Ako postoji jedna stvar koja je jasna, u ovoj sažetoj rekapitulaciji Gurđijevljevog života, to je da je on prošao kroz strahovitu količinu patnje, i da je video strahovitu količinu patnje u svetu. I šestog Novembra 1927-me, kada Orage nije otišao u Prieuré, i kada je odlučio da se vrati sa svojom mladom ženom u Njujork, Gurđijev mu je napisao pismo. Tema pisma bila je “Patnja”, i on je objasnio u pismu razliku između dobrovoljne patnje i namerne patnje. “Patnja postoji, i ti nećeš moći da izbegneš patnju, ali ti moraš da budeš u sposobnosti da razumeš da ti možeš da izabereš svoju patnju, i odabirajući ovu patnju, ti time počinješ da gradiš to telo u sebi koje će te poravnati sa Istinom. A izbor je na tebi.”
Original radio emisije na engleskom možete naći ovde.
* Dodatak iz Kasiopejskih transkripti:
23. 08.2001.
P: (L) Da li je zbilja postojao čovek koji se zvao Don Huan Matus, koji je bio učitelj Karlosa Kastanede?
O: Blizu.
P: (L) Da li je on bio “kombinovana osoba” kao što su mnogi ljudi sugerisali?
O: Da.
P: (L) Da li je on bio kombinacija nekoliko ljudi koje je Karlos stvarno poznavao, mislim na ljude trećeg denziteta?
O: Da.