FOTCM Logo
Cassiopaea – hrvatski
  • EN
  • FR
  • DE
  • RU
  • TR
  • ES
  • ES

Kanalisanje i vanzemaljska otmica

U ovom podkastu razgovaramo o još jednom od zanimljivih slučajeva hipnoterapije iz ranih dana Kasiopejskog eksperimenta sa Laurom Knight-Jadczyk. Laura opisuje sesiju koju je sprovela tokom svog rada kao hipnoterapeut, zajedno sa audio snimcima iz same sesije. Ovog puta čini se da problem nije demonska zaposednutost, već očigledna vanzemaljska otmica. Ovo je još jedan zastrašujući podkast!

04.02.2006.

 

[Početak tonskog zapisa]

A: …kada sam bila u prošlom životu… i ja sam bila skakavac! I jela sam… jela sam… nešto. Oh! Sada se sećam, jela sam ljude i bila sam cela prekrivena krvlju.

[Kraj tonskog zapisa]

 

Henry (H): Dobrodošli u još jedan podkast Znakova na putu. Evo nas opet ove nedelje sa Laurom Knight-Jadczyk i mi ćemo prodiskutovati sa njom još jednu seansu hipnoze koju je imala u vezi sa temom moguće vanzemaljske otmice.

Laura (L): Znaš, mi zaista radimo ovo u pogrešno doba godine. Mi bismo trebali učiniti ovo na Noć veštica.

Joe (J): Hmm, baš tako.

L: Jeste li se uplašio prošle nedelje Henry?

H: Jesam Laura.

J: On je demoniziran. [Smeh]

L: Demoniziran? Znači vi mislite da je to bio demon, ha? Pa pitanje je da li to jeste ili nije bio demon. Ako je to bio demon rekla bih da nije bio jedan od velikih demona, to sigurno nije bilo…

H: O tome ne piše opširno u Bibliji?

L: Pa ne znam, on bi mogao ličiti na bandu koja je navodno zarazila Gadarenu i gde ih je Isus izbacio napolje a oni su svi ušli u krdo svinja i bacili se sa litice.* I tada naravno, znate, kada se bacaju sa litice oni viču “Neee!” kako odlaze.

J: Ili grokću! Pa šta je razlika između demona i tvog prosečnog duhovnog prilepka.

L: Pa, prema literaturi demon je entitet koji nikada nije imao vlastito telo. On je u osnovi parazit.

J: Misliš ljudskog tela?

L: Ljudskog tela, da.

J: OK.

H: On radi na principu deljenja vremena, jel tako?

P: Manje-više, manje-više. Nema vlastiti dom, i zašto je to tako nisam baš sigurna, ali izgleda da je suština u tome da njemu nedostaje nešto što bi mu omogućilo da se inkarnira u ljudskom telu a da li je to veza sa centrima prema tumačenju Moravjeva ili je to zbog nekog drugog razloga ja nisam posve sigurna. Moje nagađanje je da je to zato što boravak u ljudskom telu zahteva potrošnju energije, i to je glavni razlog zašto se takozvani demoni ili elementali ne inkarniraju u tela jer oni ne troše energiju, oni…

J: Oni uzimaju.

L: Pa da, oni uzmu energiju i nahrane neki drugi demonski entitet koji se nalazi iznad njih u hijerarhiji i zbog toga što su oni ispod potpune kontrole te hijerarhije, oni ne dobijaju mnogo dopuštenja za trošenje i nemaju dovoljno dopuštenja da plate za telo. Njihov je posao da se parazitski prilepe za tela kojima upravljaju bića koja su esencijalno kreativna u svojoj prirodi, kreativna bića u smislu da imaju deo njihove psihe koji je kreativan i koji omogućava kreativo trošenje energije. Vi možete otići malo dalje i zamisliti da je osoba koja je ekstremno sebična, koja je veoma lenja i koja ne čini mnogo i samo uzima a ništa ne daje, poprilično na putu da postane hrana za ovakav tip entiteta, ali i pored toga ja i dalje tvrdim da ovaj entitet, ma koliko bio gadan i moćan u svom otporu, i dalje nije bio jednak onima o kojima sam čitala i slušala. Oni koji su pročitali knjigu Hostage to the Devil mogu uvideti da je ovaj entitet bio sličan entitetima o kojima Malachi Matin govori u svojoj knjizi, ali naravno postoji jedan o kome govori Scott Peck i koji me je zapanjio jer je bio mnogo opasniji, stariji, veći i gadniji od bilo čega na šta sam lično naišla u svom radu. Govorim naravno o podkastu od prošle nedelje kada smo prikazali delove tonskog zapisa sa seanse egzorcizma koju sam izvela, kada ono beše? 1995 čini mi se, i ja se nisam mnogo bavila hipnozom nakon toga zato što je…

J: To bio neplanirani egzorcizam.

L: Da, on definitivno nije bio planiran.

J: [Smeh] Nije počelo na taj način.

L: Ne.

J: Samo bi hteli da potvrdimo da ti ne radiš za Vatikan.

L: [Smeh] Ne, ja ne radim za Vatikan i volela bih da naglasim činjenicu da nijednom tokom egzorcizma nisam izgovorila reč Isus. Da, ja jesam upotrebila termin “Hrist” ali sa moje tačke gledišta Hrist predstavlja univerzalan duh Svetlosti i Znanja i to je ono što je najpre predstavljao. Isus Hrist se asocira sa univerzalnom svetlošću i znanjem, međutim, skorašnja naučna istraživanja pokazuju da ko god da je bio čovek za koga se vezuje legenda o Isusu on sigurno nije bio neko ko je razapet na krstu i vaskrsnuo nakon tri dana, a da je cela Biblijska priča ustvari metafora za alhemijski proces dostizanja određenog stanja, možete ga zvati Hristovom svešću, ali ono nema nikakve veze sa razapinjanjem na krstu, umiranjem i uskrsnućem. Dakle, nema svrhe pozivati se na Isusovo ime u tom određenom smislu. Vi se možete pozvati na koga god hoćete, bilo da je to Buda, Mojsije, Isus, bilo koga od tih pojedinaca koji možda rezonuju sa vama i koji će se možda odazvati vama zbog frekvencijske rezonance.

J: Zapravo simbolizam mita o Isusu je mnogo mnogo stariji nego samo Hrišćanstvo.

L: Apsolutno.

J: On potiče iz pradavnih vremena.

L: Apsolutno. Celokupna priča koja je bila prihvaćena kao istorija nije ni u kom obliku, i ni pod kojim uslovima, istorija. To je metafora. Tako da ćemo danas čuti malo drugačiju hipnozu tj. drugačiji tip sesije, a ovaj tip je, daću vam ukratko pozadinu priče: osoba je opet bila upućena ka meni preko treće strane i ona me je pozvala i ostavila poruku na mojoj telefonskoj sekretarici i kada sam je poslušala zvučalo je kao da je ova žena u potpunom stanju panike. Ona je rekla da joj se nešto dogodilo i da ona veruje da su je oteli vanzemaljci. Nije bilo previše neuobičajeno da ljudi ostavljaju takve poruke na mojoj telefonskoj sekretarici. Stvarno bih volela da sam sačuvala sve te kasete sa telefonske sekretarice zato što stu neke od tih poruka bile bizarne. Ali u svakom slučaju, ona je bila skoro pa histerična i ja sam je pozvala i smirila govoreći joj da ćemo ugovoriti sastanak čim pre. I tako smo mi imali nekoliko sastanaka i diskusija pre nego što sam konačno pristala da uradim hipnozu i kada sam je uradila odlučila sam da u ovom konkretnom slučaju želim da to učinim u njenom domu zbog toga što sigurno nisam želela da neko ko je možda iskusio vanzemaljsku otmicu ili barem nešto veoma traumatično vozi kući nakon hipnotičke seanse. Tako da sam otišla do njene kuće sa svojim asistentom i svojom opremom za snimanje da bi smo obavili sesiju. Na početku ove sesije sam uradila nešto što obično radim kada mislim da će biti nešto veoma traumatično, kada osoba odaje znake post-traumatskog stresa, i ja to činim kako bih uputila osobu nakon ulaska u hipnozu da zamisli njeno sigurno mesto u kome će delovati.

Na početku ove trake još uvek smo u postupku njenog opremanja ili opisivanja njenog sigurnog mesta, njenog utočišta, njene sobe za delovanje. Nismo daleko odmakli sa time, ona je izgradila sobu, mentalno je konstruisala u svome umu, ušla je na vrata u sobu, opisala nekoliko objekata u sobi uključujući police pune staklenih ukrasa i razne druge elemente koje je pronašla u sobi. Sve ovo daje terapeutu puno tragova i naznaka o podsvesnom sadržaju individue ali nećemo sada ulaziti detaljno u to. Ono što se dogodilo u ovom konkretnom slučaju je bilo pomalo interesantno zato što čak pre nego što sam dala bilo kakvu sugestiju da uradi ili vidi bilo šta, jedna stvar je vodila ka drugoj, druga ka trećoj i tako dalje, i vi ćete sada čuti šta se sve zapravo dešavalo jer ću vam pustiti traku i molim vas da ostanete sa mnom tokom usporenih delova zato što osoba pod hipnozom nema isti osećaj za vreme kao što vi i ja imamo i vi morate biti jako strpljivi i vi morate sedeti i slušati i čekati ponekad da bi oni odgovorili, zato što oni u svome umu prolaze kroz nešto što je za vas skriveno, i vi morate da čekate da oni to vide, osete, dožive pun ukus toga pre nego što vam to opišu. Hajdemo sada da poslušamo ovaj jako zanimljiv događaj.

 

[Početak tonskog zapisa]

Pitanje (P): Ima li kakvih knjiga ili papira na polici?

Odgovor (O): Ima ih nekoliko na stolu.

P: Možeš li vidjeti naslove knjiga?

O: Ne. Nema knjiga, samo papiri…izgleda poput mape.

P: Znaš li od čega je to mapa?

O: Poput mape zakopanog blaga…

P: Zašto ne odeš do mape i pogledaš je, reci i šta vidiš?

O: Baka je ovde.

P: Da li ti se ona obraća?

O: Ne, ona je samo duhom prisutna.

P: Da li je ona tu da bi ti prenela neku poruku?

O: Onda je uvek pored mene. Ona kaže da je ovo dobro, da je ovo dom.

P: Dom je uvek u tvome umu. Vidi samo kako je topao i udoban.

O: Da.

P: To je tvoj dom.

O: Ovo je kuća koju sam tražila.

P: Možeš li otići do mape? Ova mapa će ti reći nešto o tome kako da stigneš…

O: To je mapa blaga. Vidim putokaze u gornjem levom uglu.

P: Šta kaže?

O: Božanstveno putovanje, stvari se miču po njoj!

P: Da li je ona poput holograma?

O: Ne.

P: Šta se miče na njoj?

O: Svetla dolaze iz malenih krugova… ili brodova. Svetla koja se miču. Dole su uz zemlju i miču se… i ima tri broda… i svetla idu prema zemlji i okolo. Kao da se okreću dok idu okolo. Tlo je prema dole i tamo idem i ja.

P: Ideš prema mestu koje je na karti?

O: Čudno je. Ja sam u karti! I hodam.

P: Nastavi i opiši šta vidiš.

O: U šumi sam. Vidim ovaj … hm… brod koji svetli … pulsira. Ima svetla. Veličanstven je. Okrugao je i hodam oko njega, vidim ga!

P: Ko je na brodu?

O: Vani su na tlu.

P: Opiši mi ih.

O: Daleko su … poput insekata su.

P: Kako misliš poput insekata?

O: Hodamo ovde okolo, znaš.

P: Na koju vrstu insekata te podsećaju?

O: Na skakavce! Ovo je kao u mom prošlom životu … kad sam bila skakavac. I nešto sam jela. Oh! Sad se sećam, jela sam ljude. Cela sam bila prekrivena krvlju. Mislim da sam bila jedna od njih … nisam sigurna.

P: Znači, oni jedu ljude?!

O: Tu je jedna devojčica … sa smešom kosom … kovrdžavom, nosi svetlo plavu haljinu. I ovo insektoidno biće ju je pojelo.

P: Je li to ono što vidiš sad u šumi? Ili je to iz nekog drugog vremena?

O: Oh … ovo se događa sad u šumi.

P: Da li vidiš ovo insektoidno biće kako jede ovu devojčicu?

O: Da.

P: Kako se osećaš zbog toga?

O: Oh … nemam nikakvih osećaja . Samo posmatram. Kao da sam odvojena.

P: Šta je devojčica rekla?

O: Čini se da joj ne smeta.

P: Dobro. Sad stani. Cela scena kojoj svedočiš će sad biti projektoivana na nešto poput ekrana. Specijalnog ekrana koji je u stvari zavesa. Imaš u ruci nešto poput daljinskog upravljača i pomoću njega možeš vidjeti bit onoga što se događa, možeš videti energiju iza događaja koji se dešavaju.

O: Izvinjavam se, JA jedem tu devojčicu.

P: Dobro. Kako se osećaš zbog toga.

O: To je hrana. Pomaknula sam joj kosu jer nema dobar ukus.

P: Da li je pogledaš pre nego što je pojedeš.

O: Da.

P: Kako izgleda?

O: Poput Shirly Temple.

P: Kako se osećaš zbog toga što sad gledaš sebe kao to drugo biće, taj insekt, koji jede tu devojčicu?

O: To je način života. Jednostavno se događa.

P: Dobro. Sad želim da pritisneš dugme na daljinskom i i podeliš ekran. Šta se događa iza ekrana?

O: ( Subjekt počinje ubrzano disati ) IZDAJNIŠTVO!!!!!!!!

P: Šta je izdajništo?

O: ( šapuće ) To nije … to nije skakavac.

P: Šta je?

O: Poput mrava je. To je mrav. Oni se hrane uh… oni se hrane. Hrane se ( subjekt se guši i teško diše) … Ova deca … DECA su uzgajana i sad ih oni JEDU!

P: Kako se osećaš?

O: Zaprepašćena sam.

P: Šta želiš reći?

O: Uh… ( guši se i teško diše) ogromni su. Ne mogu… ne mogu ništa učiniti. Oni nemaju razumevanja. Oni su KREATURE. Njihove OČI! OGROMNE SU! Poput bogomoljki su. Otkidaju ruke onako kako bi mi otkinuli pileći batak. Pogledaj svu tu krv. Zato uzgajaju svu tu djecu. Ovo se događa ŠIROM PLANETE!

P: Da li zbog toga imaš neka posebna osećanja?

O: Znala sam da je Zemlja grozno mesto. Ali nisam znala da je hranilište.

[Kraj tonskog zapisa]

 

J: Pa, šta možemo zaključiti iz toga?

L: Pa, sve što mogu reći je da sam možda zvučala poprilično mirno kroz ovu sesiju zato što sam stalno ohrabrivala subjekta da nastavi i pokušavala da joj pomognem da dođe do svojih osećanja o tome, da ih izrazi, da dođe do suštine onoga što se nalazilo u njezinom umu tako da bi mogla da prestane da se oseća traumatizovano. Naizgled to je bilo prilično uspešno. Sesija je potrajala još oko 30 minuta, većinu vremena sam joj pomagala da preradi emocije ovog manje više zastrašujućeg otkrovenja. E sada, da li je ono što je ona videla zaista postojalo u nekoj realnosti ja ne mogu reći, ali u smislu viđenja energija ja zaista mislim da je ono što je ona govorila validno, zbog toga što na ovoj planeti sigurno postoje ljudi koji se hrane drugim ljudima, da li se oni hrane njima fizički ili ne takođe ne mogu reći. Postoje neki dokazi, većina njih je potisnuta i nerazjašnjena, da ljudska bića zaista postaju glavno jelo i pronalaženi su ostaci ljudskih sakaćenja kao što su pronalažena sakaćenja stoke i nesumnjivo su se pojavljivale neobične priče o tome, poput priča ljudi koji tvrde da su naišli na ljude koji su gajeni u nečemu sličnom oborima za stoku, i svakome ko je pogledao film V u kome možete videti ljudska tela kako vise na brodu i čekaju da budu iskorišćena kao hrana, biće jasno da ovo nije nov koncept. Naravno, u vreme kada je ova sesija rađena, mislim da je to bilo ’94-te, ’95-te, V još uvek nije bio prikazan, zar ne?

J: Hmm. Mislim da jeste.

H: Osamdesetih.

L: Znači prikazan je osamdesetih. OK, onda je moguće da je pokupila neke ideje iz naučne fantastike, ali ono što je meni bilo bitno je činjenica da se ovo događalo u podsvesti ove žene i, ne bih da plašim ikoga, ali ona je bila učiteljica i svakodnevno je radila sa decom, ili mladim ljudima.

J: Ali, što se tiče istorijskih dokaza koji sugerišu da su se ljudima prikazivala nekava napredna bića u obliku životinja ili insekata. U Egiptu…

L: Egipat je naravno u tome najpoznatiji, zato što oni imaju bogove sa glavama šakala, boginje sa glavama lavica.

J: Uspravne aligatore.

L: Uspravne aligatore, bogove aligatore, i tako dalje. Zatim naravno postoji i duga tradicija ljudskog žrtvovanja. I čovek se zapita gde je ljuski um uopše došao do tog koncepta zato što sigurno nije…

J: Da, zašto bi bilo koji ljudi u prošlosti uzeli psa na primer, i stavili ga iznad njih, na nekakvom pijadestalu. [L: Pa naravno.] kao da je on bio razvijenije biće od ljudi što očito nije bio slučaj.

L: Bogovi krokodili i tako dalje. I onda imamo ovu ženu sa njenim bogomoljkama i bićima u obliku mrava ili skakavaca ili kako god ona želi da ih nazove, kako jedu ljude i otkidaju njihove ruke kao što mi otkidamo pileća krila. Nepotrebno je reći da je ona bila uznemirena, da je nestabilnost njenih emocija bila prilično očita. Ja sam naravno nastojala da budem smirena ali mogu reći da sam bila jednako uznemirana slušajući kao što je ona bila uznemirena gledajući to, ili barem delimimično.

H: Da li je ovo bio prvi put da si ti radila hipnozu u vezi sa vanzemaljskom otmicom?

L: Ne. Ja sam i ranije radila regresivne hipnoze u vezi sa vanzemaljskom otmicom ali nijedna od njih nije iznela na videlo bila šta nalik na ovo. Naravno, ja nisam ni tragala za nečim takvim, tako da nisam davala nikakve posebne tipove sugestija ili koristila neke tehnike koje bi izvukle ovakve informacije. Ne kažem da u drugim slučajevima nije bilo takvih informacija, već ja jednostavno nisam znala da bi trebala da ih tražim niti sam znala kako da ih tražim. Ovde je ona izašla spontano.

H: Ono što mi je bilo interesantno na snimku je način na koji si je vodila na početku, ona je imala poptunu emocionalnu odvojenost od onoga šta je videla, a zatim, nakon što si uvela ideju filmskog ekrana, odjednom je na nju bila pritisnuta emocionalna težina onoga šta je videla.

L: To je bio razlog zašto sam to uradila, i upravo sam je zato iznova pitala kako se osećaš? Kako se zbog toga osećaš i tako dalje jer kao što sam rekla, ona me je pozvala u stanju ekstremne teskobe tako da sam znala da joj je nešto bilo jako bolno i ako ona priča o nečemu na tako hladan način i to ne proizvodi u njoj nikakvu emocionalnu reakciju onda ona očigledno ne dopire do suštine stvari. Ona nije doprla do stvari koja je uzrokovala emocionalnu teskobu i ja sam morala da joj pomognem da nađe način da dođe do toga i da se suoči sa tom bolnom situacijom i da je onda sprovedem kroz to, da oslobodi tu emociju, i zato sam je naravno pitala, šta bi ti rekla tim bićima? Obrati im se, razgovaraj sa njima, jer to je jedan od načina davanja glasa onome što se nalazilo unutra i što je uzrokovalo stres, i to je jako efikasno kada se radi pod hipnozom zato što je to kao da ste to zaista učinili.

Postoji jedan slučaj na kome sam radila kod koga subjekat nikako nije mogao doći do tačke gde bi mogao da se suoči sa sećanjem na ekranu i to je bilo jako specifično zato što je ona imala nekakvu blokadu koja je svaki put kada joj je prišla aktivirala ekstremnu fizičku traumu, baš fizički bol. Ona bi počela da drhti i da trlja ruke i da se grabi, i da se na neki način grči na kauču, znate, govoreći kako je boli, i pored toga ima drugih slučajeva gde kada priđu sećanjima oni bi dobili oslepljujuće glavobolje i ja bih morala da im pomognem da ih se oslobode, da im dam sugestiju da su oni u mogućnosti da dođu do informacije bez bolne blokade. I postoje razne tehnike i vi morate imati celu vreću tih tehnika kada ulazite u ovako nešto zato što ćete u bilo kom momentu morati da izvučete jednu od njih i da je iskoristite kako bi pomogli osobi da ostane stabilna, da nastavi da se kreće napred, da se suoči sa problemima, da se suoči sa sećanjima, da li su to sećanja događaja koji su se zaista dogodili ili ne, ja ne mogu reći, ali šta god da je, to jeste nekakva vrsta drame koja pomaže osobi da se nosi sa stvarnim dinamičnim problemima u njihovim životima.

H: U slučaju koji smo upravo čuli, trauma koju je ova žena trpela, da li je ona došla iznenada, ili je to bilo nešto sa čime je ona živela ceo svoj život? Šta je bilo poreklo te traume?

L: Očigledno je to bilo poprilično iznenadno i to je nešto što se događa. Osoba me pozove i kaže kako joj se nešto dogodilo prošle nedelje, kako je vozila kući i kako je došla dva sata kasnije iako joj je potrebno petnaest minuta da bi došla kući, i pita se zašto joj je bilo potrebno dva sata za vožnju od petnaest minuta. Ona ne bi znala šta se dogodilo. I oni počnu da se pitaju u vezi izgubljenog vremena i posle tog perioda izgubljenog vremena – pa izgubljeno vreme samo po sebi je dovoljno potresno [H: Da.] ali ne toliko koliko su ovi ljudi potreseni. “Nešto mi se dogodilo! Nešto mi se dogodilo! Ja moram znati šta mi se to dogodilo, ja sam izgubila vreme i nešto mi se sigurno dogodilo jer se osećam živčano, osećam se kao mačka na vrelom limenom krovu, iskočiću iz svoje kože, svaki maleni zvuk me uznemiruje, kada me ljudi gledaju osećam se kao da mi čitaju um.” Oni imaju toliko simptoma neke vrste bizarne traume da vi postanete uvereni da im se nešto zaista dogodilo. Ljudi ne mogu da lažiraju ovakav tip traume tako često na identičan način. A uvek je na isti način, znate. Ja sam radila nešto i izgubila sam vreme i ja sam naravno uznemirena zbog izgubljenog vremena ali sam mnogo više uznemirena zbog toga što osećam da se nešto dogodilo. I učestala je pojava da ljudi misle da se neka psihička stvar odvija u njima zbog koje drugi ljudi mogu da im čitaju misli ili da drugi ljudi pričaju o njima ili da ih špijuniraju ili da se njihov najbolji prijatelj iznenada pretvorio u CIA agenta, ili neka druga slična stvar i uvek je isto.

Scott (S): I šta se na kraju dogodilo sa ovom ženom koju smo malopre čuli na snimku? Da li si je viđala još koji put? Kakav je rezultat bio na kraju?

L: Da. Po njenome, i da viđala sam je još nekoliko puta, po njenome ona je zaista bila oteta i otmičari su bili ove kreature u obliku mrava, i oni su je odveli u svemirski brod i onda su je odveli u neko podzemno mesto, ineresantno je da je rekla da je to bilo u Južnoj Americi, i da su je oni stavili u jamu sa raznim puzajućim stvarima, poput glista i crva i raznim vrstama stvarno odvratnih gmizajućih stvari za koje sam sigurna da su izašli iz nečijeg najgoreg košmara, i rekli su joj da su to njeni roditelji. Da je njena DNK došla od tih crva i ostalih stvorenja, i ona nikada nije mogla tačno da odredi da li su oni to mislili u smislu evolucije, tj. da smo svi mi evoluirali od tih bića, ili su hteli da kažu da je ona specifično bila genetski napravljena od DNK…

J: Crva.

L: Crva. Tako da je što se toga tiče to bio veoma neobičan slučaj, ali, naravno, ja sam već čula za slične slučajeve. Kada sam tek počela da se bavim sluačajevima otmica koje su mi same pale u krilo, ja ih nisam tražila, našla sam se u neprilici sa onime što sam čula i videla, bila sam nevernik u NLO-e i otmice, mislila sam da je to neki vid masovne histerije ili neki tip psihološkog problema ili pokušaj ljudi da dobiju pažnju ili neka druga stvar. Ali, kako je vreme prolazilo, a ja sam bila jako jako pažljiva unapred pričajući sa ovim ljudima, došavši do zaključka da su oni ono što mi podrazumevamo normalnim ljudima, da imaju normalan porodični život, normalnu prošlost i tako dalje, a ipak su imali taj doživljaj, to izgubljeno vreme i pod hipnozom su imali ta sećanja veoma veoma bizarnih događaja. Neka od njih su bila strašno bizarna.

J: To me sve podseća na nešto o čemu smo pričali ranije po pitanju disocijacije i spomenuli smo knjigu Marte Stout, The Myth of Sanity, gde je ona opisala slučajeve ljudi koji su doživeli traume u njihovim svakodnevnim životima. Spontane traume iz nekog čudnog razloga, nešto se dogodilo, neki bezazleni događaj i oni su traumatizovani zbog toga, a ona onda objašnjava kako izvor te traume zapravo leži u detinjstvu, u doživljaju koji su oni potisnuli i koga su nesvesni, i od koga su se oni u biti dosocirali ili su bili disocirani za vreme tog doživljaja. Pitam se koliko od ovih ljudi, na koliko je bogomoljki Marta Stout naišla u svojim terapijama, ne nužno bogomoljki već sličnih bizarnih sećanja koja su razotkrivena kada je pokušala da otkrije izvor tih trauma i o kojima nije ništa rečeno ili su zanemareni ili racionalizovani.

L: Pa, postoje slučajevi na koje sam nailazila gde je osoba došla i rekla kako oseća da je traumatizovana u detinjstvu i da bi volela da sazna o čemu se tu radi, i mi bismo otišli natrag i pronašli traumu i u tim slučajevima, ne uvek, ali u nekim slučajevima oni bi pričali o toj traumi na isti način na koji je ova žena pričala, potpuno bez emocija i ja bih upotrebila tehniku podeljenog ekrana kojom ako je pravilno upotrebite vi ne dajete nikave sugestije navođenja na ono što će se pojaviti iza ekrana, i ja bih rekla da sam dala šansu od 50 prema 50, ili čak i više od 50 prema 50, pomislila sam da je šansa 80 ili 90 procenata mogućnosti da kada je ova žena pričala o bogomoljkama ili skakavcima, da će ona kada se ekran podeli ustvari videti nekakav doživljaj zlostavljanja iz njenog detinjstva, ali to nije ono što je ona videla. Postoje i ljudi koji su mislili da su imali doživljaj zlostavljanja u njihovom detinjstvu, znate, uobičajenog seksualnog ili fizičkog zlostavljanja, i gde su oni kada upotrebite nad njima tehniku podeljenog ekrana, sugestiju, oni videli umesto ljudskog zlostavljanja ustvari scenario vanzemaljske otmice i ja sam čak pokušala duplo deljenje ekrana da bih videla da li su oni videli scenario zlostavljanja sa vanzemaljskom otmicom iza ali sa dubljim scenarijom zlostavljanja iza toga ali to nije iznelo na videlo ništa drugo tako da nisam sigurna da su to nužno incidenti u kojima je nešto nevažno aktiviralo disocijativnu reakciju zato što u ovim slučajevima ljudi zaista imaju nešto što im se dogodilo i što je aktiviralo nešto što je potpuno van raspona svakodnevnih doživljaja.

J: Da, pa pretpostavljam da je ideja o kojoj sam razmišljao bila konkretan primer iz knjige Marte Stout, The Myth of Sanity gde je radila sa klijentom kod koga su se tokom jedne od sesija pojavila dva alter ega, kako ih ona zove, i koji su se javljali veoma drugačijim glasovima, jedan je čini mi se muškarac a drugi je žena, i jedan od njih nije uopše dobar i Marta Stout poziva te alter egoe da se obrate klijentu. Znači ona ih vidi kao različite delove psihe.

L: Disocirane delove, tako je.

J: To me tera na razmišljanje o tome koliko psihologa i psihoterapeuta je imalo iskustva sa ljudima koji su dali čudne i bizarne opise scenarija slične onome koji smo upravo saslušali, a psihoterapeut nema…

L: Nema pojma o čemu se tu zapravo radi.

J: Upravo tako.

L: Pa, ja se često zapitam kada čitam o nekim od ovih slučajeva gde se govori o poremećaju višestruke ličnosti i disocijacije, da li je tu možda u pitanju prilepljeni entitet ili možda čak demonski tip entiteta kao onaj o kome smo slušali prošle nedelje, koji obmanjuje i skriva činjenicu šta je on u stvari, i da on/ona/ono tvrdi da je disocirani alter ego što onda omogućava terapeutu da radi sa njim kao da je on deo klijenta i kako bi ih spojio.

J: Da ih integriše.

L: Da ih integriše, što bi u nekim slučajevima bila najgora moguća stvar koja bi se učinila, ali naravno postoje i slučajevi višestruke ličnosti ili disocijativne ličnosti i vi morate biti jako pažljivi kako bi doneli odluku o tome i vi bi ste verovatno morali da primenite određeni broj testova, na primer diferencijalnu dijagnozu. I to nas naravno vraća na temu kanalisanja. Ljudi mi pišu, pitaju me, da li bi oni mogli da započnu sa sopstvenim eksperimentom kanalisanja i jedina stvar koju mogu da vam kažem je da je tamo ogromna džungla. Tamo postoji toliko stvari, toliko vrsta stvari da ako se vi niste bavili sa ovim tipom stvari nekoliko godina i ako vi niste proučili i istražili i nosili se sa tim na ličnom nivou, i ako niste bili uspešni u tome, nemojte to raditi. Nemojte ovo raditi kod kuće. [Smeh]

S: Pa, to bi bilo to za podkast Znakova na putu ove nedelje.

 

 

* Dodatak iz Biblije:

 

Besni iz Gadarene

 

Sad dođe na drugu obalu u gadarenski kraj, dotrčaše mu u susret dva opsednuta koji su izašli iz grobova kamenitih. Oni su bili tako divlji, da niko nije mogao ići onim putem.

Oni povikaše: “Šta mi imamo s tobom, Sine Božji! Jesi li došao ovamo, da nas mučiš pre vremena?”

Nedaleko od njih paslo je veliko krdo svinja.

Zli dusi zamoliše ga: “Ako nas istjeraš daj nam da idemo u krdo svinja.”

On im reče: “Idite!” Tada izađoše i uđoše u svinje. I gle, celo krdo navali niz obronak u more i izginu u vodi.

A Pastiri otrčaše, odoše u grad i propovedaše sve, i što se je bilo dogodilo opsednutima

Tada izađe sav grad, u susret Isusu. Kad ga videše, zamoliše ga, da bi se udaljio iz njihova kraja.

[Matej 8:28-9:1]

 

Dođoše na drugu obalu mora u kraj gerazenski.

Kad izađe iz lađice, poteče mu iz kamenih grobova odmah u susret čovek s duhom nečistim.

On je stanovao u grobnim špiljama, i niko ga više nije mogao svezati ni lancima.

Jer su ga već često bili vezali u okove i lance, ali je bio svaki put izlomio lance i izlomio okove. Nitko ga nije mogao ukrotiti.

Neprestano, danju i noću, zadržavao se je u kamenim grobovima i u gorama i vikao je i udarao se kamenjem.

Kad vidje Isusa izdaleka, poteče, baci se pred njega ničice.

I povika iz glasa: “Što ja imam s tobom posla, Isuse, Sine Boga, Svevišnjega zaklinjem te Bogom, ne muči me!”

Jer mu je govorio: “Duše nečisti, izađi iz čoveka!”

Upita ga: “Kako se zoveš?” “Legija mi je ime”, odgovori mu; “jer nas je mnogo.”

Molio ga je mnogo, da ih ipak ne protera iz one zemlje.

Na bregu je onde paslo veliko krdo svinja.

Tada ga zamoliše: “Daj da uđemo u svinje!”

On im dopusti. Izađoše dusi nečisti i uđoše u svinje. I krdo, oko dve hiljade komada, navali s brega u more i potopi se u moru.

Pastiri pobegoše odatle i javiše u gradu i po selima. Tada dođoše ljudi da vide, što se je bilo dogodilo.

Kad dođoše k Isusu i videše, kako čovek, koji je upravo bio opsednut od legije, sedi obučen i zdrave pameti, uplašiše se.

Očevici im propovedaše, kako se je bilo dogodilo s opsednutim i svinjama.

Tada ga zamoliše, da se udalji iz njihova kraja.

Kad onda htede ući u lađicu, zamoli ga ona, koji je bio prije opsednut, da sme s njim ići.

Ali mu ne dopusti, nego mu reče: “Idi kući k svojima i pripovedaj im, kako je veliku stvar učinio Gospodin na tebi i kako se je smilovao tebi.

On otide i uze navešćivati u Dekapolisu, kako je veliku stvar bio Isus učinio na njemu. I svi su se divili.

[Marko 5:1-20]

 

Isto događaj je opisan i u Jevanđelju po Luci 8:26-39

 

Related Articles: