FOTCM Logo
Cassiopaea – hrvatski
  • EN
  • FR
  • DE
  • RU
  • TR
  • ES
  • ES

U potrazi za čudesnim – 1. deo

Odakle potiče učenje Georgija Gurđijeva? Koji su bili njegovi ciljevi? Laura Knight-Jadczyk razmatra neke tragove koje je Gurđijev ostavio u svojoj knjizi “Život je stvaran samo onda kada jesam”. Gurđijevljev prvi cilj je bio da “istraži sa svih strana, i da razume, tačan značaj i svrhu života čoveka”. Tome je dodao drugi cilj, koji i danas ima veliki značaj: “da otkrije, po svaku cenu, neki način ili sredstvo za uništenje sklonosti u ljudima za sugestivnošću koja uzrokuje da lako padnu pod uticaj “masovne hipnoze”.”

11.08.2006.

Henry (H): Dobrodošli u ovonedeljni SOTT podkast. Ja sam Henry.

Joe (J): Ja sam Joe.

Scott (S): Ja sam Scott.

H: I još jednom sedimo zajedno sa Laurom. Dobrodošla, Laura. [Laura (L): Hvala.] I posežemo za poštanskom torbom, drugu nedelju za redom. Ove nedelje ćemo se pozabaviti veoma opštim pitanjima koja dobijamo, poput “Molim vas pričajte o ‘U Potrazi Za Čudesnim’ (UPZČ); molim vas pričajte o Guđjijevu.” I to je ono što ćemo mi pokušati da uradimo danas. Očigledno, to je ogromna tema, i mi ćemo moći da dotaknemo samo njene određene aspekte. Ako imate pitanja, molim vas idite na SOTT forum i postavite ih, i ako bi mogli da budete malo konkretniji od običnog “Molim vas pričajte o UPZČ”, to bi nam moglo pomoći u fokusiranju na neka od pitanja koja imate.

H: UPZČ je naslov, ustvari to je naslov koji su engleski izdavači dali knjizi koju je napisao Petar Uspenski. Originalni naslov je bio “Fragmenti Nepoznatog Učenja”. “Fragmenti Nepoznatog Učenja” bolje sumira sadržaj knjige, jer ona samo grebe površinu onoga o čemu je pričao Gurđijev, i samo grebe površinu učenja ezoteričnog Hrišćanstva, koja sačinjavaju deo učenja koja su inspirisala Gurđijeva. Uspenski je upoznao Gurđijeva u Rusiji 1913 ili 1914 godine. Razmatranja u knjizi su Uspenskovljev rezime Gurđijevljevih učenja tokom nekoliko godina dok je Gurđijev predavao u Rusiji. Kada je izbila ruska revolucija 1917, Gurđijev je uzeo svoje učenike i otišao, i počeo da luta nekoliko godina, i završio u Francuskoj gde je živeo do kraja svog života. Kada je Gurđijev otišao u Evropu, Uspenski je raskinuo sa njim, i tako, učenja koja možete naći u knjizi pokrivaju samo tih nekoliko godina kada je Uspenski zaista bio učenik Gurđijeva. Postoji jedna druga knjiga koja se zove “Struggle of the magicans” koju je napisao William Patrick Patterson, koja ulazi u neke detalje o odnosu između Uspenskog i Gurđijeva tokom godina, i konkretno razmatra o tome kako je Gurđijev pokušavao da radi sa Uspenskim koji je bio jako inteligentan čovek; koji je sam odradio popriličan posao, koji je krenuo na sopstveno istraživanje kako bi pronašao znanje koje je on znao da postoji, ali takođe, on je imao određenu količinu ponosa, i njegov intelektualni centar je bio veoma veoma visoko razvijen, i Gurđijev je proveo poprilično vremena pokušavajući da se probije kroz racionalnu stranu Uspenskog ne bi li probudio njegov emocionalni centar. Mi znamo da se u našem društvu treniraju intelektualni centri; Moravjev govori o tome u njegovom delu “Gnoza”. I tako se Gurđijev fokusirao na Uspenskog pokušavajući da se probije kroz ličnost koja je u potpunosti bila bazirana na Uspenskovljevom intelektualnom centru. I Uspenski je imao previše samovažnosti i ponosa da nije mogao da to dopusti, i počeo je da misli da on bolje razume sistem nego sam Gurđijev, i pogrešno je zaključio ono što je Gurđijev pokušavao da uradi sa njim na način da je Gurđijev ustvari pokušavao da uzrokuje odanost, ritual, i neku vrstu skoro religioznog sledbeništva među svojim učenicima, i on nije video da je to samo bio određeni način na koji je Gurđijev pokušavao da radi sa Uspenskim, da se probije, i da probudi njegov emocionalni centar. I to je vodilo do raskida; i pored toga, UPZČ je knjiga koju bi svako trebalo da pročita zato što je to veoma veran opis načina na koji je Gurđijev predavao u Rusiji pre revolucije, i načina na koji je radio sa svojim učenicima. Knjiga je bogata znanjem, i mi ćemo danas pričati samo o nekim idejama koje su tu sadržane, i pokušaćemo da ih stavimo u kontekst sa Radom kojim se mi bavimo. Oni od vas koji nas znaju kroz SOTT znaju da mi posmatramo svet iz dana u dan pokušavajući da dođemo do koliko god je moguće objektivnijeg pogleda na svet. Način na koji mi to kažemo je – kako bi univerzum video sebe?

Laura (L): Pa, znaš, to je jako dobro pitanje, Henri. Prva stvar koju bih htela da kažem u vezi sa knjigom, UPZČ, je da je bila napisana pre nego što je Uspenski preminuo, i on ju je završio, a zatim je rekao da je ne bi trebalo ikada objaviti; njegova želja je bila da se ne objavi. Nakon njegove smrti, njegova žena, koja je još uvek bila u kontaktu, i naklonjena Gurđijevu, dala je rukopis Gurđijevu kako bi je on prokomentarisao. Nakon što je pročitao ceo rukopis, njegova konstatacija je bila da je Uspenski imao veoma dobru memoriju, i on nije imao nikakvu primedbu na bilo šta što je napisano u knjizi, tako da mislim da možemo da se oslonimo na nju kao na dobar zapis onoga što je Gurđijev preneo Uspenskom tokom tog vremenskog perioda, kao i da ju je Gurđijev prećutno odobrio kao tačan zapis tih informacija, kao i tog vremenskog perioda, i takođe da možemo biti zahvalni da je Uspenskovljeva žena odlučila da je objavi čak i protivno želji Uspenskog, zbog toga što je bila previše bitna da bi bila zaturena. I zasigurno, zašto bi Uspenski želeo da zaturi ovaj zapis, zato što su tu bile očigledne razlike između toga kako je Uspenski video to učenje i onoga što je Gurđijev zapravo tražio, njegovih konkretnih ciljeva, i ja mislim da je najvažnija stvar za bilo koga ko želi da razume Gurđijeva, šta je to on proučavao, šta je on pokušao da uradi, je da pokuša da otkrije šta je to što mu se dogodilo i što mu je dalo ideje koje je imao, koje su bile njegove namere, koji je bio njegov cilj, kakve su bile konkretne okolnosti i kontekst u kojima je on imao njegove ideje. Jer naravno, postoji mnogo pretpostavki o određenim učenjima. Ljudi kažu da ih je Gurđijev dobio od Sufija, ili od Istočne Pravoslavne tradicije, ili da ih je dobio od tajne škole u Sibiru, da ih je pozajmio odavde i ukrao odande, da je plagijazirao neke stvari i tako dalje, hoću reći, mnogo nelaskavih stvari je rečeno o Gurđijevu i ja mislim da to nije baš pošteno. Sam Gurđijev nam je dao opis gde, kada i kako su ideje, ili osnove tih ideja došle do njega, i to je opisano u maloj knjizi koja se zove “Život je stvaran samo kada ja jesam”, i ja bih htela da pročitam samo neke delove iz ove knjige kako bih vam dala ideju o čemu se tu radi, i davaću svoje komentare kako budem čitala.

L: U predgovoru knjige “Život je stvaran”, Gurđijev je citiran: “ovo je moja poslednja knjiga, u kojoj želim da podelim sa drugim bićima našeg zajedničkog Oca sličnim meni, skoro sve ranije nepoznate misterije unutrašnjeg sveta čoveka, koje sam slučajno saznao”. Slučajno saznao, hmm. Madame de Salzmann, koja je uredila i objavila ovu knjigu, kaže nam da je Gurđijev napisao ove reči šestog Novembra 1934, i odmah započeo posao. Narednih nekoliko meseci, on se u potpunosti posvetio razrađivanju svojih ideja za ovu knjigu. Zatim, iznenada 13-tog Aprila 1935, u potpunosti je prestao sa pisanjem. Zašto je ostavio ovu treću seriju nedovršenu, i naizgled odustao od namere da je objavi? On je jasno rekao na poslednjoj strani Belzebubovih priča da će treća serija biti dostupna samo onima koji će biti odabrani kao sposobni za razumevanje “istinske objektivne istine”, koju će on izneti na svetlo dana. “Pre nego što će umreti,” Madame de Salzmann nam kaže, “Gurđijev mi je rekao kako on vidi stanje stvari, i dao mi je određene instrukcije. On je rekao: ‘Objavi kako i kada budeš bila sigurna da je došlo pravo vreme. Objavi prvu i drugu seriju, ali esencijalna stvar, prva stvar, je da se pripremi jezgro ljudi koji će biti spremni da odgovore na zahtev koji će se pojaviti. Dok god se ne pojavi odgovorno jezgro ljudskih bića delovanje ideja neće preći preko određenog praga. Za to će biti potrebno vremena, mnogo vremena.’ A zatim je rekao: ‘Objavljivanje treće serije nije neophodno, ona je napisana za drugu svrhu. Ipak, ako smatraš da je trebaš objaviti jednoga dana, ti je objavi.’ ”

L: Sada, ono na šta želim da zaista obratite pažnju je šta je Gurđijev rekao nadzorniku njegove ostavštine, Madame de Salzmann. On je rekao, da ponovim: “esencijalna stvar, prva stvar, je da se pripremi jezgro ljudi koji će biti spremni da odgovore na zahtev koji će se pojaviti.” Sada, ja sam komentarisala ovo negde u svojim tekstovima, da ja mislim da kada je Gurđijev rekao to, da je on imao nekakav proročanski trenutak, jer naravno sa njegovom sposobnošću da posmatra ljudsku prirodu, i njegovo poznavanje istorije, i istorijskih ciklusa, bilo je prilično očigledno da je on znao da će se pojaviti zahtev, i on je naravno znao neke tajne kojima mi ostali nemamo pristup. Sada, pitanje je, naravno, kako je on došao do tih tajni? Šta je on to znao, šta je on stvarno razumeo? Primetite da je ona rekla da je on napisao te reči šestog Novembra 1934. Šestog Novembra. To je interesantan datum, jer je on spomenuo šesti Novembar i u samoj knjizi “Život je stvaran samo kada ja jesam”. U ovoj knjizi on govori o stvarnom događaju, o kontekstu u kojem je došao do svojih ideja kako raditi stvari, šta treba raditi, šta je neophodno, u kojima je on u suštini izmislio svoj koncept takozvanog pamćenja sebe, ili samoposmatranja, i ja mislim da postoji jako veliki broj ljudi koji tvrde da prate rad Gurđijeva a da nisu pročitali ovaj pasus dovoljno pažljivo i nisu zaista razumeli njegovu važnost, zato što nam to daje ogromnu količinu informacija o tome šta je to bilo što je Gurđijeva napravilo takvim kakav je on bio, zašto je on mislio onako kako je mislio, i kako je došao do svojih zaključaka, i u suštini nam daje model kako da i mi dođemo do stanja sličnog onome koje je Gurđijev dostigao.

L: U ovoj knjizi, on govori o mnogim svojim putovanjima i iskustvima, i naravno, oni od vas koji su upoznati sa pričom o Gurđijevu znaju da je on u nekoliko navrata bio ranjen, i izvrgnut velikoj opasnosti, ponekad zbog vratolomnosti a ponekad zato što je jednostavno putovao svetom u potrazi za odgovorima, a ti delovi sveta su bili poprište revolucija, plemenskih borbi, ratova, svim vrstama ljudskih budalaština, znate već, ljudi koji ubijaju druge ljude, i to su bile okolnosti koje je Gurđijev proživljavao kada je došao do ideja do kojih je došao. On kaže u ovoj knjizi: “nakon savladavanja sa nezamislivim teškoćama, svake vrste velikih i malih prepreka, došao sam do grada Eni Hisar, u starom kineskom Turkestanu, gde sam od starog prijatelja pozajmio novac, i našao se na istom mestu gde sam živeo nekoliko godina pre dok sam se oporavljao od zalutalog metka broja dva. Ovo mesto je locirano na jugozapadnoj ivici pustinje Gobi, i za mene predstavlja najplodnije mesto na Zemljinoj površini. A što se tiče vazduha ovoga prostora, i njegovog spasonosnog uticaja na sve koji ga udahnu, reći ću da je zaista pročišćujući.” Sada, ja ne znam da li je on rekao pročišćujući u smislu Čistilišta, ili da je on hteo reći da on pročišćuje osobu od drugih uticaja; kako god, to je bila reč koju je uporebio, “pročišćujuće”. On dalje piše: “Ako u stvarnosti, postoje raj i pakao, i ako od njih nastaje bilo kakvo zračenje, onda bi vazduh između ta dva izvora, to jest, između raja i pakla, sigurno morao biti sličan ovome. Jer se na jednoj strani nalazi tlo koje bukvalno preliva sa raznim vrstama flore i faune, i odmah pored ovog plodnog tla, nalazi se područje od mnogo hiljada kvadratnih kilometara koje bukvalno predstavlja pakao, jer ne samo da ništa ne niče, nego i sve što tu dođe biva odmah uništeno, tako da od njega ni traga ne ostane…” On govori, naravno, o pustinji Gobi. “Na ovom malom delu Zemljine površine, vazduh koji je naša druga hrana,” Gurđijev je govorio o vazduhu kao o vrsti hrane, “potiče i biva preobražen između sila raja i pakla. U meni, kada sam prvi put došao ovde”, što je upravo bio spomenuo, u vremenu kada se oporavljao od zalutalog metka broja dva, “u meni se odvijalo stanje delirijuma, isto onako rezoniranje u mojoj svesti, kao večeri šestog Novembra” koje sam spomenula malopre, “bljesnula je ideja koja mi je izgledala potpuno besmislena.”

L: Sada, ono što on govori ovde je da je on počeo sa radom na ovoj knjizi, “Život je stvaran”, šestog Novembra, manje-više kako bi obeležio datum događaja kada je prvi put imao ideju onoga što je formiralo osnovu njegovog rada. I ja ne mislim, znate, mnogi ljudi poklanjaju mnogo pažnje tim malim čudnim podacima. Ali, bilo kako bilo, on će nam ovde reći šta se zaista njemu dogodilo. “…šestog Novembra bljesnula je ideja koja mi je izgledala potpuno besmislena. Prvi put su me doveli moji prijatelji u nesvesnom stanju, nedugo nakon mog ranjavanja od strane drugog zalutalog metka. Na početku su moji prijatelji bili pored mene, a nakon povratka svesti i mog oporavka, postepeno su svi oni otišli i ostale su samo dve osobe da se brinu o meni, Tibetanac i mladi Kara-Kirgiz.” I tako je on boravio tamo, daleko od ljudi svih vrsta, “negovan od strane dva saosećajna čoveka koji su me negovali skoro materinski, i sve vreme hranjen od strane gore spomenutog pročišćavajućeg vazduha, ja, u roku od šest nedelja, sam se toliko oporavio da sam već želeo, i bio sposoban, da u bilo kom trenutku napustim ovo mesto. Sve je bilo skupljeno”, znači oni su se spakovali i čekali su dolazak kamila, malog karavana koji će ga odvesti od ovog mesta, i on nastavlja, “Ja sam dotle, iako ne u potpunosti, bio jak u nogama, i već sam se osećao dobro. Bila je noć. Pun Mesec je izašao. Dugo zamišljen, moje misli su neprimećeno došle ponovo do pitanja koje je, do ovog trenutka, konačno postalo transformisano u edikt mog unutrašnjeg sveta. Nastavljajući da razmišljam o ovome pod uticajem, sa jedne strane udaljene isprazne buke, formirane od zvukova miliona živih bića svih mogućih spoljašnjih oblika, i, sa druge strane strašne tišine, u meni se postepeno pojavila ključna sposobnost nezapamćene snage. Na početku, setio sam se svih svojih pogrešaka u mojim prethodnim istraživanjima. Dok sam sa jedne strane konstatovao svoje pogreške, i sa druge strane opšte nesavršenosti metoda koje sam ranije upotrebljavao, postalo mi je jasno kako sam trebao postupiti u ovom ili onom slučaju. Veoma dobro se sećam kako je moja snaga odlazila usled tih napetih misli, i tokom ovoga neki delovi mene su mi naložili da brzo ustanem, i razbudim sebe, kako bih zaustavio te misli.” Sada, hajde da se zaustavimo ovde i da razmotrimo ono što Gurđijev ovde opisuje. On opisuje njegovo prvo svesno iskustvo ili svesnost činjenice da je on zapravo pamtio sebe, da je on radio upravo onu stvar na osnovu koje je zasnovao ceo njegov rad kojim se bavio do kraja svog života. A sada, dopustite mi da vam pročitam još jednom šta je to on radio, o čemu je to razmišljao. “Dok sam sa jedne strane konstatovao svoje pogreške, i sa druge strane opšte nesavršenosti metoda koje sam ranije upotrebljavao, postalo mi je jasno kako sam trebao postupiti u ovom ili onom slučaju.” Ovo je početak procesa pamćenja sebe, popisati inventar svoga života, stvarno ga pogledati na hladan, jasan, čist način, kako bi videli kako je svaki postupak koji ste preduzeli vodio ka drugom postupku ili ka reakciji druge individue ili od samog života, i da ga proučite u postpunosti sa punim znanjem, i da razumete šta ste trebali da učinite, šta bi stvari učinilo drugačijim, jer u mnogo slučajeva ja sam sigurna da svako zna da kada kaže ili uradi nešto, i dogodi se nešto bolno ili neprijatno, nakon toga, oni uvide šta su trebali da učine. Hajdemo da nastavimo i da vidimo šta je on još uradio sa ovime.

L: On kaže: “Ne znam kako bi se sve to bilo završilo da, u trenu kad me je instinkt upozoravao da sam ponovo na putu da izgubim svest, pokraj mene nisu došle i legle tri kamile. To me je pribralo pa sam ustao. Dan je svitao, a moji mladi prijatelji su se probudili i zabavili uobičajenim pripremama u jutarnjem pustinjskom životu. Nakon razgovora sa starim Kara-Kirgizom, odlučismo da putujemo noću, koristeći mesečinu, i da pođemo isto veće; tokom dana kamile bi se odmorile. Umesto da se ispružim i malo odspavam, uzeo sam pušku i platneni ruksak i uputio se nedaleko, do vrlo hladnog izvora, koji je bio na samoj granici pustinje. Svukao sam odeću i lagano se poprskao tom hladnom vodom. Nakon toga psihički sam se osećao vrlo dobro a fizički tako slabo da sam morao da legnem pokraj izvora čim sam se obukao.” I obratite pažnju sada. “I tada… u stanju velike fizičke slabosti, ali osveženog mišljenja, započela je u meni rasprava čija će se suština zauvek učvrstiti u mom svesnom i iz koje se, 6. novembra 1927. uveče, rodila misao o kojoj sam govorio… Kako se to dogodilo vrlo davno, ne sećam se tačnih izraza tog unutarnjeg monologa koji je tako malo ličio na moje obično stanje. Ali, po utisku koji je ostavio na mene, verovatno mogu gotovo verno da ga ponovim. Rekao sam sebi otprilike ovo: ” Sada ćete čuti ono što se Gurđijev priseća šta je prolazilo kroz njegov um tokom ovog momenta intenzivne mentalne bistrine, ovog transformacionog trenutka. Ovo je stvar koja je napravila Gurđijeva onakvim kakav je on bio, i šta je bio, i terala ga da radi ono šta je radio, tako da je ovo nešto što je jako važno, obratite pažnju! On je razmišljao: “S obzirom na to kako se osećam poslednjih dana, verujem da se vraćam u život i da ću, hteo ne hteo, ponovo morati da prođem kroz isti krug iskustava. Bože moj! Zar će zaista biti potrebno da još jedanput iskusim sve ono kroz šta sam prošao u periodima vrhunca svoje delatnosti, tokom šest meseci koji su prethodili ovom poslednjem slomu?” Ukratko, on se pita, da li ja treba samo da nastavim da se krećem putem kojim sam do sada išao? Hoću reći, da li je ovo sve što postoji u životu? Da li se život sastoji samo iz bola i patnje i bede, naprezanja i probijanja i traženja, i tako dalje. I tako, to je ono o čemu on razmišlja. I ja sam sigurna da je većina ljudi o ovome razmišljala s vremena na vreme. “Iskusiti grižu savesti zbog svih unutarnjih i spoljnih izražavanja u stanju obične budnosti, koji se smenjuju s osećanjima samoće, razočaranja, zasićenosti itd., i uz sve to suočiti se sa zastrašujućim utiskom “unutarnje praznine” koji me je svuda pratio?… Šta sve nisam učinio, kakve sve mere nisam preduzeo u stanju moje obične budnosti da bi se aktivnost mog duševnog života odvijala po nalozima mog aktivnog svesnog – a sve uzalud. Stalno radeći na sebi i bdijući nad sobom, nemilosrdan prema svojim prirodnim slabostima, bio sam dospeo do gotovo svega što čovek može da postigne; u izvesnim područjima dospeo sam čak do jedne moći koja možda nikada nije bila dosegnuta čak ni u prošlim vremenima. Naprimer, razvio sam moć svojih misli do tog stepena da sam bio sposoban, uz prethodnu pripremu od nekoliko sati, ubiti jaka na udaljenosti od deset kilometara, ili sam pak mogao sam u jednom danu skupiti životnu snagu u takvoj meri da sam mogao da uspavam slona za pet minuta. Ipak, uprkos svim svojim željama i svim svojim naporima, nikako nisam uspevao da u svakodnevnom životu s drugima “pamtim sebe” i da se ne izražavam u skladu sa težnjama svoje prirode, nego prema nalozima svog postignutog svesnog.”

H: To je jako interesantna stvar, jer se upravo tu dešava rascep koji možemo da vidimo u mnogim učenjima, ljudi tada počinju da se fokusiraju na čuda. A na drugoj strani imate Gurđijeva, koji kaže da ima tu ogromnu moć koju je razvio, koja bi mogla biti slična stvar kao ona koju gurui i učitelji tvrde da mogu da razviju u svojim učenicima, a, uprkos svemu ovome, on je video, da je u nekom smislu, on bio poptuno prazan, i da ustvari nije ništa postigao.

L: I kako on kaže, “Nisam mogao da postignem stanje pamćenja sebe”, a to znači, pamćenja tih dubokih ideja koje su prošle kroz njegov um o tome kako je bio sposoban da zna šta je trebao da učini nasuprot onome šta je činio. On kaže kako nije mogao da pamti šta je trebao da uradi u bilo kojoj situaciji zato što se ponašao manje-više automatski. Sve stvari koje je radio, on je radio automatski, nasuprot bistrini ove vizije u kojoj je video šta bi trebalo da učini, i obećao je sebi da će od sada raditi ono što treba da učini umesto da bude upravljan ovim automatskim ponašanjem. I ovde on kaže: “Mogao sam ubiti jaka snagom svoga uma, ili uspavati slona, ali nisam mogao da se setim da uradim ono što treba da uradim i što se bazira na tom dubokom nivou svesti koju znam da mogu da postignem ali koja mi promiče, koja me napušta, napušta na milost i nemilost mog mehaničkog ponašanja.”

J: Da, i iz toga potiče Gurđijevljev koncept Činjenja, sa velikim Č, biti sposoban za Činjenja, i on kaže, običan čovek ne može ništa da učini, a Činjenje se očito ne odnosi na normalne aktivnosti prosečne osobe, i ne odnosi se na mogućnost ubijanja jaka sa udaljenosti od nekoliko kilometara, ili mogućnosti da se uspava slon. To nije ono kako Gurđijev definiše Činjenje, tako da…

L: On Činjenje opisuje kao mogučnost da činite ono što treba da činite.

J: Umm, hmm, ali to je još uvek pomalo nejasno.

L: Da, to je još uvek pomalo nejasno. Ali, bilo kako bilo, on kaže: “Nisam mogao da postignem to da stepen “pamćenja sebe” postane dovoljno snažan da spreči da tok asocijacija koje se same od sebe u meni nižu zavisi od izvesnih vrlo nepoželjnih činilaca moje nasleđene prirode. Čim bi se iscrpila celokupna snaga koja mi je omogućavala da budem u stanju da radim, asocijacije misli i osećanja menjale bi se i vezivale uz predmete potpuno suprotne idealu” Idealu! “moga svesnog. U stanju nezadovoljenosti u pogledu hrane ili seksualnog života, određujući činilac mojih asocijacija bila je pre svega zahtevnost, a u stanju potpune zadovoljenosti, asocijacije bi tekle na temu budućih užitaka, u hrani ili seksu, ili čak zadovoljenja samoljublja, taštine, oholosti, ljubomore, zavi­sti i drugih strasti. Uporno sam tragao za uzrokom tog strašnog stanja mog unutarnjeg sveta, raspitivao sam se kod mnogih ljudi o tome, ali ništa nisam mogao da razjasnim. Sa jedne strane, jasno je da je neophodno da pamtim sebe i tokom procesa svakodnevnog života.” Drugim rečima, imati ovo duboko i intenzivno stanje svesnosti da se vidi deo sebe koji bi išao napred i radio stvari na ovaj način i drugi deo sebe koji bi bio u mogućnosti da posmatra i kaže: “Ne, to nije ono što bi trebalo da radiš. Ovo je ono što bi trebalo da uradiš.” Dovesti to na kontinualnu osnovu, to je ono o čemu on govori. “Sa jedne strane, jasno je da je neophodno da pamtim sebe i tokom procesa svakodnevnog života, a sa druge strane, postoji neophodnost prisustva pažnje koja se može sjediniti u slučaju kontakta sa drugima.” On ovde priča o posedovanju ovog intenzivnog stanja samosvesti, uporedo sa obraćanjem pažnje na svet oko sebe, na okolinu u kojoj se nalazi, i na druge ljude u njoj. “Sve sam pokušao u proteklom životu, čak sam nosio podsetnike svih vrsta, ništa nije pomoglo. Te su stvari pomagale samo dok sam ih nosio, i to samo u početku – čim bih prestao da ih nosim, ili bih se na njih navikao, bivalo je kao i pre. Nema mogućeg izlaza… Pa ipak ima, ima – jedan jedini. Potrebna mi je, izvan mene pomoć usklađujućeg činioca koji nikada ne spava. To jest činioca koji bi me stalno podsticao, ma kakvo bilo moje stanje, da “pamtim sebe” sebe. Šta! Kako! Zar bi to bilo moguće!… Zašto mi tako jednostavna misao nije pre pala na pamet? Zašto je trebalo toliko patiti i očajavati da bih tek sada uočio tu mogućnost? Zašto i tu nisam, takođe, pritekao onoj sveobuhvatnoj podudarnosti?” I evo naše sveobuhvatne podudarnosti: “Pa, i tu Bog… opet, Bog. Samo on. Svuda on – i sve je u vezi s njim. Ipak je tačno da sam čovek a ne životinja, mada postojim u istoj kosmičkoj sredini kao i sva stvorenja. On je Bog, prema tome, i ja sam Bog. Jedina razlika između njega i mene treba da bude – i, naravno jeste – razlika u stepenu. On je Bog velikog sveta, a ja treba da budem Bog malog sveta. On je Bog svega prisutnog u svemiru i celog mog spoljnog sveta. I ja sam Bog, ali celog svog unutarnjeg sveta. Za sve i u svemu imamo iste mogućnosti i iste nemogućnosti. Iste mogućnosti i nemogućnosti koje on ima s obzirom na sveukupna prostranstva svemira, ja treba da imam u pogledu životnog delokruga koji je meni poveren. Ono što je Njemu moguće i nemoguće u području velikog sveta meni treba da bude moguće i nemoguće u području mog malog sveta. Sve je to jasno, tako jasno kao i da nakon noći treba da dođe dan. Kako sam mogao a da ne opazim tako očevidnu podudarnost? Toliko sam mislio na stvaranje sveta, na postojanje sveta i, uopšte, na Boga i njegova dela, toliko sam o svemu tome razgovarao s drugima, i nikada mi nije pala na pamet ta jednostavna misao. A bilo je tako očevidno! Sve bez izuzetka, zdrava logika, baš kao i istorijske činjenice, otkrivaju i potvrđuju da je Bog apsolutna Dobrota. On je sva Ljubav i sva Milost. On je pravedni Mirotvorac svega što postoji. Ali, ako je to tako, zašto je smatrao potrebnim da od sebe udalji, zbog oholosti svojstvene svakom mladom i još potpuno neobrazovanom pojedincu, jednog od svojih najbližih sinova, koga je sam oduhovio, i da ga obdari u isto vreme podjednakom snagom, ali suprotnom svojoj… Govorim o Sotoni. Ova misao je poput sunca obasjala stanje mog unutarnjeg sveta. Njome sam shvatio da je velikom svetu, da bi bio harmonično izgrađen, takođe preko potreban neki činilac neprestane opomene. Stoga je sam naš Stvoritelj bio prisiljen, u ime svega što je bio stvorio, da jednog od svojih voljenih sinova stavi u, objektivno govoreći, tako strašan položaj. Prema tome, i ja sada moram od jednog omiljenog činioca kojim raspolažem da učinim podudaran izvor stalne opomene za moj mali unutarnji svet. Sad se postavlja pitanje: Ima li, uopšte u mom delokrugu, nešto što me može, ako ga izdvojim od sebe, neprestano opominjati, ma kakvo moje stanje bilo? Dobro razmislivši zaključih: ako namerno prestanem da upotrebljavam izuzetnu moć koju imam i koju sam svesno razvio, to bi trebalo da izvan mene stvori izvor koji bi me stalno opominjao. Da, prestati upotrebljavati telepatsku i hipnotičku moć. I dobiću očekivane rezultate, znam, jer zahva­ljujući toj sposobnosti koja se bila ukorenila u moju prirodu i koja je sama od sebe delovala, uspeh mog svakodnevnog života, naročito poslednje dve godine, toliko je porastao da je u meni razvio mnoštvo mana i slabosti koje će mi verovatno zauvek ostati. Dakle, ako se svesno odreknem tog dara svoje prirode, njegova odsutnost će se osećati uvek i svuda.”

L: Znači, Gurđijev predlaže sebi da obeća da će učiniti nešto, a to je da će se odreći moći telepatije i hipnoze koju je koristio za preživljavanje, kako bi dobio stvari koje su mu trebale, koje je hteo, seks, novac, resurse, itd. Ekvivalent ovoga u svakodnevnom ljudskom stanju je da obećamo da ćemo se odreći naših igara, naših manipulacija, naših varanja samih sebe, našeg laganja drugih ljudi, i da se neprekidno podsećamo ko smo i šta smo u našoj biti.

H: Problem koji imamo sa time je da je Gurđijev bio svestan svojih moći o kojima govori. On je bio svestan načina na koji je koristio te moći da dobije ono što je hteo, a kada se osvrnemo na nas, mi smo u većini slučajeva potpuno nesvesni igara koje igramo i programa koji su aktivni u nama i manipulacija koje izvodimo. Tako da je neophodno da načinimo prvi korak, u kome moramo reći “Šta su oni?”, i moramo naučiti da ih prepoznajemo.

J: Ali to je deo onoga što je Gurđijev govorio o pamćenju sebe, i vraćanje na to, na te situacije u prošlosti gde ste učinili neku stvar, i gledajući na to objektivno, jer ljudi se vraćaju na određene doživljaje u svom životu, i pritom obično pokušaju da pronađu izgovor za bilo šta loše što su uradili, bilo koju manipulaciju, krivicu, ili će samo zamutiti vodu kako bi se izvadili, dok je ustvari potreban oštar i kritički pogled o kome je Henri pričao.

L: I mi koristimo te stvari kako bi dobili ono što želimo, ono što nam je potrebno, i ovde on o tome govori, on kaže: “Zakleo sam se: upamtiću da nikada neću upotrebljavati moć koju imam, a time ću i sebi uskratiti zadovoljenje većine svojih mana. Tako, hteo ne hteo, stalno ću da budem opominjan da pamtim sebe. Sve dok živim nikada neću zaboraviti poslednji dan koji sam proveo na tom mestu kada je moje razmišljanje dovelo do tih zaključaka. Čim sam shvatio svu važnost te misli, činilo mi se da sam ponovo rođen; skočio sam na noge i, ne shvatajući sasvim šta činim, počeo da trčim oko izvora kao tele. Moram dodati da sam, zaklevši se svom sopstvenom biću da neću koristiti tu moć, izuzeo sve slučajeve u kojima bi njena upotreba mogla biti nužna u naučne svrhe. Na primer, tada me je veoma interesovala, a interesuje me i sada”, obratite pažnju na ovo, “mogućnost da se više hiljada puta poveća vidljivost udaljenih kosmičkih centara pomoću medijuma, kao i izlečenje raka pomoću moći sugestije.”

L: Gurđijev je upravo ovde rekao da je viđenje, pomoću medijuma, bilo jedno od njegovih glavnih zainteresovanosti. I čovek se zapita, zašto je korišćenje medijuma, viđenje pomoću medijuma, korišćenje njegovih moći za ovu svrhu bilo kompletno ignorisano od strane takozvanih sledbenika Gurđijeva.

H: Pa, rad koji on opisuje me zasigurno podseća na jedan drugi eksperiment koji je neko sprovodio poslednjih, oh, 14 godina, ili 12 godina, možda?

L: Uh… da. [Hihotanje]

J: Pa, znaš, kao što kažeš, o tome nisu mnogo pričali njegovi sledbenici, i mislim da on nije nigde tačno objasnio prirodu njegovog, [L: Njegovih ideja.] pa, njegovih medijumskih, [L: Da.] njegovog kanaliziranja. Ali možda je njegovo kanaliziranje bio problem, u to vreme, početkom dvadesetog veka, bio je popularan spiritualizam, i to je bilo poprilično ozloglašeno, i kritikovano, i postalo je nešto poput farse, sa isceniranim sesijama te prirode. Tako da bi moglo biti razumljivo da on nije hteo baš da naglasi, ili da umeša sebe u taj milje zbog same prirode toga.

H: Postoji taj aspekt toga, a takođe postoji i aspekt da ljudi to koriste kao štaku, ljudi to koriste po principu nešto odande će da me spasi…

L: Da. I on konačno zaključuje ovo razmatranje šta je bila osnova njegovih ideja i njegovog rada, kazujući: “Na kraju tog drugog boravka, zahvaljujući jednoj sasvim slo­bodnoj misli, tj. misli na koju nisu uticala automatska delovanja drugih ljudi, bitan cilj mog unutarnjeg života pojavio mi se u dva sasvim određena oblika. Do tada su snage mog unutarnjega sveta bile jedino usredsređene na neodoljivu želju da prodrem i potpuno shvatim smisao i svrhu ljudskog života. Sve prema čemu sam težio u životu – svi moji neuspesi i svi moji uspesi – bilo je povezano s tim jedinstvenim ciljem mog unutarnjeg sveta. Čak i moja težnja da stalno putujem, da budem svuda gde se, u tokovima kolektivnog života, odigravaju događaji tako značajni kao što su ratovi, revolucije, građanski ratovi, itd., odnosila se na taj jedinstveni cilj.” Koji je bio da prodre i potpuno shvati smisao i svrhu ljudskog života. “Tokom tih zbivanja, a s obzirom na intenzitet ljudskih ispoljavanja, skupio sam u vrlo sažetom obliku željenu građu da na najefikasniji način produbim problem koji me zaokupljao.” On nam znači govori da je sakupio veliku količinu informacija sa raznih izvora. “Kasnije, kada su mi se u sećanje vratile, asocijacijom, sve strahote čiji sam svedok bio više puta, i kada sam se setio svih utisaka koje su na mene ostavile različite revolucije, u Italiji, u Švajcarskoj, i nedavno u Zakavkazju, malo-pomalo u meni se iskristalisala neodoljiva želja koja je postala mojim drugim životnim ciljem.”

L: Htela bih sada da zastanem i da prokomentarišem činjenicu da on ovde spominje još jedan uvid kroz koji je prolazio kada je razmišljao o svim tim stvarima koje je radio u prošlosti, i šta je trebalo da učini, i tako dalje, tako da kada je on bio u tom procesu pamćenja sebe, ono o čemu je razmišljao je: “Kasnije, kada su mi se u sećanje vratile, asocijacijom, sve strahote čiji sam svedok bio više puta, i kada sam se setio svih utisaka koje su na mene ostavile različite revolucije”. Strahote i revolucije su ono što je kristalizovalo u njemu ovaj drugi cilj koji je bio dodatak njegovog prethodnog cilja koji je bio “da prodre i potpuno shvati smisao i svrhu ljudskog života.” Pa šta je bio njegov novi cilj? “Taj drugi novonastali cilj mog unutarnjeg sveta sastojao se u tome da pošto-poto nađem način da kod ljudi uništim predodređenost da lako potpadaju pod uticaj takozvane “masovne hipnoze”.” A zatim, setimo se ponovo činjenice da je upotrebio svoje sposobnosti za “mogućnost da se više hiljada puta poveća vidljivost udaljenih kosmičkih centara pomoću medijuma”, a onda i stvar kojom samo započeli ovaj mali pregled toga šta se događalo sa Gurđijevom, a to je “esencijalna stvar, prva stvar, je da se pripremi jezgro ljudi koji će biti spremni da odgovore na zahtev koji će se pojaviti”. I odmah posumnjamo na to da je Gurđijev video veliku, veliku stvar, koju možda niko do tada nije video, a ako ju je neko i video, on to sigurno nije otkrio, jer nam ovi tragovi nagoveštavaju da se Gurđijev bavio mnogo većim stvarima od onih koje propagiraju ljudi koji tvrde da su sledbenici takozvanog “Četvrtog Puta”.

H: I možemo, za momenat, završiti ovu diskusiju ovde. Nastavićemo u sledećem podkastu.

 

Related Articles: