„Gradovi snova” Stena Guča

Pisati recenziju ove knjige je kao da pokušavate da razrešite Gordijev čvor, pa dozvolite mi da navedem svoj pogled ovde na početku: to je delo veoma uvrnutog uma i treba ga čitati samo sa stvarnim podacima pri ruci, tako da se svaka tvrdnja ili pretpostavka može unakrsno proveriti sa onim što je stvarno poznato ili samo nagađano. Moram reći da sam, nakon što sam pročitala brojne totalno nečuvene pretpostavke koje su u direktnoj suprotnosti sa poznatim paleontološkim činjenicama, bila u iskušenju da jednostavno odbacim knjigu. Ali bila sam motivisana da je pročitam zato što se uveliko spominje u nedavnom delu Kolina Vilsona koje sam upravo završila i bila sam radoznala da vidim šta je to toliko ubedljivo u ovoj knjizi da bi Vilsona zaokupila jer je on inače veoma racionalni mislilac.

Guč zaista kaže dosta stvari sa kojima će se lako složiti osoba koja traži istinu o našoj istoriji i nije zadovoljna očiglednom uskogrudošću mejnstrim naučnih istraživanja, a njegov stil je svakako privlačan; on luta kroz teme. Ali akademsko istraživanje ima vrednost ako znate kako da se nosite sa tim, a Guč ne daje mnogo dokaza da je duboko ušao u stvarne izveštaje o kojima govori – njegova bibliografija je prilično tanka iz akademske perspektive i prilično je opterećena sa alternativnim gledištima. To je opasno jer mnogi alternativni pisci, poput novinara, koji nisu stručnjaci u toj oblasti, vrlo često pogrešno razumeju i pogrešno predstavljaju podatke. Složiću se s njim da mejnstrim akademska zajednica vrlo često ima agendu i nije mnogo otvorenog uma, ali isto može važiti i za alternativna istraživanja, namerno ili standardno.

Guč počinje pretpostavkom da su Neandertalci (u raznim izdanjima širom planete, ne striktno klasični neandertalski tip u Evropi) bili nešto poput plemenitog divljaka koji je „razvio kulturu uma (a) ne samo veoma visokog reda, zaista (jer kao što ja često kažem, dok mi gradimo gradove od kamena, Neandertalac je gradio gradove iz snova), ali i (b) od jedne neobičnosti koju smo veoma morali da zamislimo ili, čak i zamislivši, da se pomirimo (pošto imamo, na kraju krajeva, iskustvo samo jedne vrste ljudskog uma – našeg sopstvenog).”

Onda su se pojavili zli, nekreativni, ubilački Kromanjonci i to je bilo poput imperijalističkih Britanaca u njihovoj kolonizaciji širom planete, brišući domoroce, ali se takođe razmnožavajući sa njima i apsorbujući njihovu kulturu i njihove gene.

Neandertalac je bio obožavalac Meseca, noćno stvorenje koje je više volelo grupni seks i kanibalizam (ali to je u redu jer je on bio tako sjajan momak), a Kromanjonac je bio obožavalac Sunca, moćni lovac i mrzeo je žene. Dokaz toga je da je Kromanjonac tražio trajno spajanje parova umesto seksualne grabežljivosti, i da nije puzio pred boginjom Pauka koja ga je seksualno koristila, a zatim pojela.

Božeee! Jezivo! U ovoj knjizi postoje odlomci u kojima se stiče veoma jasan utisak da autor želi da mu žena koja ima menstruaciju obučena u crnu kožu gurne nogu u čizmama u lice i vrišti „ti crve!“ i osećao bi se TOLIKO nagrađenim što je bio „dobar dečak“.

Guč je siguran da je savremeni čovek hibridni proizvod ukrštanja Neandertalca i Kromanjonca. Pa, delimično je u pravu prema najnovijim DNK dokazima. DNK pokazuje da je malo verovatno da se muškarac homo sapiens sapiens ikada pario sa nekom neandertalskom ženom jer je mtDNK Neandertalca i homo sapiensa sapiensa toliko udaljena da seže skoro do odvajanja od majmuna. Ali postoje dokazi o nuklearnoj neandertalskoj DNK kod nekih Evropljana koji danas žive, što bi bilo rezultat silovanja žena homo sapiensa sapiensa od strane neandertalskih muškaraca. To postavlja potpuno drugačiju perspektivu na stvari.

Ono što Guč opisuje kao Neandertalca je veoma blisko opisu psihopatije i to može biti u korenu jednog od gorućih problema društva: psihopatija može biti posledica ukrštanja Kromanjonca i Neandertalca. Tupoumni, nekreativni, životinjski (seksualno izopačeni i kanibalistički) Neandertalac, pomešan sa genetskom vrstom superiornog intelekta, kreativnosti i izvesnih instinktivnih poriva, mogao je da napravi veoma smrtonosnu mešavinu. Nažalost, kada je Neandertalac silovao kromanjonske žene, njihova prirodna, instinktivna briga o njihovoj novorođenčadi bi ih navela da zaštite mešanu decu sa rezultujućim širenjem psihopatskih gena u modernoj populaciji. Zanimljivo je da se za neandertalsku DNK kaže da postoji u modernoj evropskoj populaciji u otprilike istoj razmeri kao i genetske psihopate.

U svakom slučaju, Guč je zapravo prilično bistar momak i postavlja mnoga zanimljiva pitanja na koja zaista treba odgovoriti, a ne gurati ih pod tepih, ali iznova i iznova pokazuje svoje nepoznavanje činjenica i podataka. On pravi veliku stvar o rudnicima crvenog okera u Južnoj Africi bez trunke podataka koji bi ih pripisali neandertalcu. On u osnovi stvara čitavu neandertalsku „religiju“ od jedne kosti sa malo tragova crvenog okera koji se nalaze u pukotinama!

On govori o neandertalcu kao o „nomadskoj vrsti“ kada podaci govore drugačije. Na kraju, njegovo poglavlje o crvenom okeru ostavlja pitanje „šta?“ jer on u suštini ništa nije ustanovio, ništa nije rekao od značaja, ništa nije dokazao, pa čak nije ni ispunio svoj mandat da smisli dobar razlog zašto je drevni čovek bio toliko zainteresovan za crveni oker i zašto ga je koristio na takav način.

On navodi da „do 30 000 godina pre sadašnjosti Neandertalac (homo sapiens neanderthalensis) je jedini moderni čovek na Zemlji. To nije tačno. Postoji niz priznatih nalaza homo sapiensa sapiensa koji sežu najmanje 100 000 godina unazad i neki noviji nalazi koji su čak stariji. Dakle, upravo tamo, sve stvari koje Guč pripisuje neandertalcu su mogle biti proizvedene od strane homo sapiensa sapiensa i najverovatnije su bile.

Guču – i drugima – bi dobro poslužilo čitanje dela Viktora Kluba i Bila Napijera: Kosmička zmija: Katastrofistički pogled na istoriju Zemlje; Ričarda Fajerstona, Alena Vesta, Sajmona Vorvik-Smita: Ciklus kosmičkih katastrofa: Potop, Vatra i glad u istoriji civilizacije; Mike Baillie: Egzodus do Artura: Katastrofalni susreti sa kometama (englesko nasleđe), Keltski bogovi: Komete u irskoj mitologiji, Novo svetlo na crnu smrt: kosmička veza; E. P. Grondine: Čovek i uticaj u Americi; Heinrich Koch: Diluvijalni udar: Velika poplavna katastrofa pre 10.000 godina kao posledica udara komete i drugi koji se bave pitanjima cikličnih kometarnih katastrofa kao tragove za razumevanje anomalija koje su do sada bile neshvatljive u uniformističkom pogledu na svet. Gotovo sve što Guč objašnjava kao rezultat traumatskog uništenja Neandertalca od strane kromanjonskog čoveka bolje je razumeti u kontekstu globalnih ekoloških stresova. Nedostatak materijalnih arheoloških dokaza za mnoge stvari može se razumeti zajedno sa sitnim komadićima dokaza koji su preživeli.

Pa, želela sam da ovo bude kratko, pa ću samo reći da je ovo jedna od najglupljih knjiga kakvu sam ikada pročitala – i pročitala sam je uz najnovije neandertalsko istraživanje da bih unakrsno proverila svaku tvrdnju – i ne mislim da neko treba da troši svoj novac na nju. Guč nije dosledan mislilac – često je kontradiktoran u jednom pasusu – a njegova logika nije čak ni tako dobra kao kod 10-godišnjaka. Ako mu se nešto sviđa, on tvrdi da je to delo Neandertalca – a Kromanjonac je to preokrenuo – a ako mu se nešto ne sviđa i to je opstalo kroz vreme, onda je bilo toliko snažno da Kromanjonac nije mogao da ga uništi!

Guč ima veoma loš osećaj za psihološku situaciju i realnost u vezi sa svojom temom i to ga dovodi do toga da na mnoge stvari nameće pogrešne, pežorativne interpretacije koje su lako razumljive ako se uzme u obzir složenost situacije. On ima tendenciju da posmatra pitanja koja su u razmatranju na prilično doktrinarni i pojednostavljen način. On definitivno dokazuje određeni prezir prema moralnom, duhovnom, istinski LJUDSKOM ponašanju, i nastoji, kroz svoj stil „veselog buncanja“ da nametne distopijski konceptualni pogled na svet ljudskim grupama. Njegovo suviše pojednostavljeno rezonovanje, zasnovano na najlakše dostupnim podacima, i lišeno psihološke boje, iskrivljuje bukvalno sve što mu padne na pamet. On očigledno doživljava osnovni prezir prema ljudskoj prirodi u njenom najboljem izdanju i žudi za „levičarskim svetom“ gde njegovi snovi o seksualnoj dominaciji iza svakog ugla mogu biti stvarnost.

Užas.