U ovonedeljnom podkastu [Linkovi: Prvi deo, Drugi deo] mi smo diskutovali o onome što smo identifikovali kao prvi problem koji se mora rešiti kako bi se pokrenule pozitivne promene u Americi i drugde u svetu: a to su mediji.
Znanje je moć. Oni koji kontrolišu informacije mogu kontrolisati mase; to je tako jednostavno.
Dok smo istraživali temu medija, naišli smo na Protokole sionskih mudraca. Kao što svi znaju, ovo je opaka antisemitska prevara. Mi se slažemo sa time. Mi ni na trenutak nismo pomislili da ovo predstavlja judaizam ili obični jevrejski narod.
Međutim, ono što je bilo šokantno za nas je bilo naše razumevanje da se Protokoli sprovode skoro red po red od strane mnogih članova Bušove administracije i raznih vladinih “nezavisnih istraživačkih centara” koji formulišu njihovu politiku. Drugim rečima, Protokoli nisu prevara zato što su besmislica, već su prevara samo zato što su pripisani Jevrejima.
Ovde predstavljamo tekst Protokola 12 iz koga je nekoliko odlomaka pročitano u podkastu i koje smo u šali nazvali “Jevanđelje po Karl Rove-u“.
Protokol br. 12 – Kontrola štampe
Reč “slobodu”, koja se može tumačiti raznoliko, mi tumačimo i određujemo ovako: Sloboda je pravo da se može činiti ono što dozvoljava zakon. Ovakvo tumačenje ove reči poslužiće nam u ono vreme time, što će se sva sloboda obresti u našim rukama, jer će zakoni rušiti ili stvarati samo ono što mi budemo želeli po gore izloženom programu.
Sa štampom ćemo postupiti na sledeći način. – Kakvu ulogu igra sada dnevna štampa? Ona služi bujnom raspaljivanju potrebnih nam strasti ili sebičnom partizanstvu. Ona biva prazna, nepravična, lažljiva, i većina ljudi ne shvata čemu ona služi. Mi ćemo je osedlati i dobro zauzdati, to isto ćemo uraditi i sa ostalom štampom, jer kakva smisla ima izbavljati se od napada dnevne štampe ako budemo ostali meta za brošure i knjige? Mi ćemo pretvoriti sadašnji skup produkt javnosti, skup blagodareći neophodnosti njegove cenzure, u unosni posao za našu državu: mi ćemo je opteretiti naročitim taksenim prirezom i kaucijama prilikom osnivanja organa štampe ili tipografija, koji će morati osigurati našu vladu od svakih napada sa strane štampe. Za eventualni napad mi ćemo kažnjavati nemilosrdno. Takve mere, kao što su marke, kaucije i kazne, doneće ogroman prihod vladi. Istina, partijski listovi mogli bi i ne žaliti novaca, ali mi ćemo ih zabranjivati odmah posle drugog napada na nas. Niko se nekažnjeno ne može dotaći oreola naše državničke nepogrešivosti. Povod za zabranu izdanja – zabranjeni organ obespokojava umove bez ikakva povoda i osnova. MOLIM VAS DA IMATE U VIDU, DA ĆE MEĐU ONIMA KOJI NAS NAPADAJU BITI I ORGANI KOJE SMO MI OSNOVALI, ALI ONI ĆE NAPADATI ISKLJUČIVO ONE TAČKE KOJE SMO MI VEĆ PREDODREDILI ZA IZMENU.
NIJEDNA OBZNANA NEĆE DOPIRATI U DRUŠTVO BEZ NAŠE KONTROLE. To mi i sada postižemo time, što sve novosti primaju samo nekoliko agentura, u kojima se one koncentrišu sa svih krajeva sveta. Ove agenture biće tada potpuno naše ustanove i objavljivaće samo ono što im mi naredimo.
Kad smo im mi sada umeli da zavladamo umovima GOJSKIH društava u tolikoj meri, da pogotovu svi oni gledaju na svetske događaje kroz obojena stakla onih naočara koje im mi mećemo na oči, kad sada za nas ni u jednoj državi ne postoje prepreke koje bi nam zatvarale pristup ka državnim tajnama, kako ih glupost GOJSKA naziva, šta će tek biti onda kada mi budemo priznati gospodari sveta u licu našeg sveopšteg cara?!
No vratimo se na BUDUĆNOST ŠTAMPE. – Svaki koji poželi da bude izdavač, bibliotekar ili štampar, biće prinuđen da dobije za taj posao ustanovljenu diplomu, koja će mu se u slučaju krivice odmah oduzeti. Kod takvih mera ORUĐE MISLI POSTAĆE VASPITNO SREDSTVO U RUKAMA NAŠE VLADE KOJA NEĆE DOPUSTITI NARODNIM MASAMA DA LUTAJU PO PRAŠUMAMA MAŠTANJA O BLAGODETIMA PROGRESA. Ko od nas ne zna da su te blagodeti i dobročinstva direktni putevi ka ružnim maštanjima koja su porodila anarhične odnose ljudi među sobom i prema vlasti, jer je progres ili bolje reći, ideja progresa navela na misao o emancipaciji svake vrste, ne utvrdivši njene granice… Svi takozvani liberali anarhisti su, ako ne dela a ono misli. Svaki od njih juri za avetima slobode padajući isključivo u samovolju, t.j. u anarhiju protesta radi protesta…
Pređimo na štampu. Mi ćemo je opteretiti taksama od tabaka i kaucijama, a knjige koje imaju manje od 30 tabaka – dvostruko više. Mi ćemo ih upisati u kategoriju brošura, da bismo s jedne strane smanjili broj dnevnih listova koji predstavljaju sobom najgori štampani otrov, a s druge strane – ta će mera prinuditi pisce na tako dugačke sastave da će ih svet malo čitati, naročito zbog njihove skupoće. Ono, pak, što mi budemo izdavali sami, u korist umnog upućivanja u obeleženom i željenom pravcu, biće jeftino i čitaće se na jagmu. Porezivanje će umiriti prazan književni zanos, a kažnjivost će staviti književnike u zavisnost od nas. Ako se i nađu oni koji žele da pišu protiv nas, neće se naći ljubitelji da njihova dela štampaju. Pre nego što primi na štampanje kakvo delo izdavač ili štampar mora tražiti od vlasti dozvolu za to. Na taj način mi ćemo iz ranije znati sve zamke i intrige koje nam se spremaju, i mi ćemo ih razbiti preduhitrivši ih unapred objašnjenjima po temi o kojoj se u knjizi raspravlja.
Književnost i žurnalistika dve su najvažnije vaspitne sile, – eto zašto će naša vlada postati vlasnik većine listova. Time će se neutralisati štetan uticaj privatne štampe i zadobiti ogroman uticaj na umove… Ako odobrimo deset dnevnih listova, mi ćemo osnovati svojih trideset i tako dalje u tom smislu. Ali o tome ne sme da bude ni najmanje sumnje u publici, čega radi će i svi listovi, koje mi budemo izdavali imati najrazličnije i najprotivnije po spoljašnjosti pravce i mišljenja, što će izazvati poverenje prema nama i privući na našu stranu naše protivnike koji ništa o tome i ne slute, te će na taj način pasti u našu klopku i biti potpuno bezopasni.
Na prvom mestu biće postavljeni organi službenog karaktera. Oni će uvek biti na strani i čuvati naše interese, te će stoga i njihov uticaj biti relativno ništavan.
Na drugom – stajaće organi poluslužbeni čija će se uloga sastojati u tome da privuku ravnodušne i zagrejane.
Na trećem mestu postavićemo tobože našu opoziciju, koja će makar u jednom od svojih organa predstaviti se tobože kao naš antipod. Naši stvarni protivnici primiće u duši ovu varljivu opoziciju za svoje ljude i pokazaće nam svoje karte.
Svi naši listovi predstavljaće sve moguće pravce – aristokratski, republikanski, revolucionarni, šta više anarhistički – dokle god, naravno, bude bio živ ustav… Oni će, kao indijski bogić Višnu, imati stotinu ruku od kojih će svaka pipati puls čiji god hoćete u javnom mnenju. Kada puls bude ubrzan, tada će ove ruke povesti mnjenje u pravcu našeg cilja, jer uzbuđena osoba gubi moć rasuđivanja i lako se podaje sugestiji. One budale, koje budu mislile da ponavljaju mišljenje lista svoga logora, ponavljaće naše mišljenje ili ono koje mi želimo. Uobražavajući da idu za organom svoje partije, oni će poći za onom zastavom koju mi budemo za njih istakli.
Da bismo upućivali u tom pravcu naše novinarske milicije, mi moramo naročito pažljivo organizovati ovaj posao. Pod imenom centralnog odseka štampe mi ćemo osnovati književne skupove na kojima će naši agenti davati parole i signale. Pretresajući i oponirajući našim projektima uvek površno i ne dodirujući suštinu njihovu, naši će organi voditi prazno puškaranje sa službenim listovima samo zato, da bi nam pružili povod da se izjasnimo podrobnije nego što smo to mogli uraditi u svojim početnim službenim izjavama, naravno, kad to za nas bude bilo probitačno.
OVI NAPADI NA NAS ODIGRAĆE JOŠ I TU ULOGU ŠTO ĆE PODANICI BITI UVERENI U POTPUNU SLOBODU JAVNE GOVORNICE, A NAŠIM ĆE AGENTIMA TO DATI POVOD DA TVRDE KAKO PROTIVNIČKI LISTOVI GOVORE KOJEŠTARIJE, jer ne mogu da nađu prave povode za stvarno opovrgavanje naših naređenja.
Takve neprimetne za javno mnenje, ali sigurne, mere najuspešnije će povesti javnu pažnju i poverenje u stranu naše vlade. Blagodareći njima, mi ćemo ukoliko to bude potrebno uzbuđivati i umirivati duhove u političkim pitanjima, ubeđivati ili zbunjivati, štampajući čas istinu, čas laž, fakte ili njihova pobijanja, s obzirom na to da li su oni dobro ili rđavo primljeni, uvek oprezno pipajući teren pre nego što na nj stupimo… MI ĆEMO POBEĐIVATI NAŠE PROTIVNIKE NASIGURNO, JER ONI NEĆE IMATI NA RASPOLOŽENJU ORGANE ŠTAMPE U KOJIMA BI SE MOGLI IZJASNITI DO KRAJA USLED GORE POMENUTIH MERA PREDUZETIH PROTIV ŠTAMPE. Nećemo morati čak ni da ih pobijamo, osim veoma površno.
Probne kamičke koje mi budemo bacali u trećem razredu naše štampe, u slučaju potrebe, mi ćemo energično opovrgavati u našim poluslužbenim listovima.
I sada već u izvesnim formama, recimo u francuskoj žurnalistici, postoji masonska solidarnost u paroli: svi organi štampe vezani su među sobom profesionalnom tajnom; slično starim augurima, nijedan član njezin neće izdati tajnu svojih saznanja i podataka, ako nije odlučeno da se ona objavi. Nijedan žurnalista neće se odlučiti da oda tu tajnu, jer se nijedan od njih ne upušta u književnost, ako u celoj prošlosti njegovoj nema kakve bilo sramne ranice… Te bi rane bile odmah otvorene. Dokle god su te rane samo tajna njih nekolicine, oreol dotičnog žurnaliste privlači mišljenje većine sveta – za njim idu sa oduševljenjem.
Mi računamo naročito na provinciju. U njoj mi moramo izazvati one nade i težnje, sa kojima bismo se uvek mogli baciti na prestonicu, ističući ih prestonicama za samostalne nade i težnje provincije. Jasno je, da izbor njihov mora biti uvek isti – naš. NAMA JE POTREBNO, DA SE PRESTONICE PONEKAD, DOK MI JOŠ NE UZMEMO PUNU VLAST, NAĐU OBAVIJENE PROVINCIJALNIM MIŠLJENJEM NARODA, T.J. VEĆINE UDEŠENE OD NAŠIH AGENATA. Nama je potrebno, da se prestonice u psihološkom trenutku ne odaju pretresanju i kritici svršenog fakta iz jedinog razloga što je on primljen mišljenjem provincijalne većine.
KADA BUDEMO U PERIODU NOVOGA REŽIMA, PRELAZNOG KA NAŠOJ VLADAVINI, MI NEĆEMO SMETI DOPUŠTATI DA ŠTAMPA OTKRIVA DRUŠTVENO NEVALJALSTVO: POTREBNO JE DA SE MISLI, DA JE NOVI REŽIM U TOLIKOJ MERI SVE ZADOVOLJIO, DA SU ČAK I ZLOČINI IŠČEZLI… Svi slučaji prestupništva moraju ostati poznati samo njihovim žrtvama i slučajnim svedocima – nikome više.