Sofijin izbor

Pročitala sam Stajronov roman, Sofijin izbor, kada je prvi put izašao. Bila sam opčinjena do kraja (i to je prilično duga knjiga!). Nisam išla da gledam film u bioskopu jer, znajući priču, u to vreme, nisam želela da budem depresivna. Moje bebe su bile male i nisam mislila da mogu da podnesem da vidim kako Sofija pravi taj izbor!

Pre par godina sam kupila film, ali je dugo stajao na polici, negledan sve do sinoć kada ga je većina nas ovde u SOTT štabu pogledala. Mislim da niko drugi ovde nije pročitao knjigu, tako da nisu znali šta da očekuju.

Ark, moj muž Poljak, je napustio sobu otprilike na pola puta jer jednostavno nije mogao da podnese da ga podsećaju na stvari koje su bile previše stvarne za njega. Mi ostali smo nastavili da gledamo, hipnotisani neumoljivim raspletom tragedije. Nakon što se završilo, dugo niko nije govorio. To je takav film.

Međutim, nešto je u filmu izostavljeno i ovo „izostavljanje“ sugeriše da je ovaj film korišćen kao deo ekskluzivne jevrejske propagandne kampanje o holokaustu.

Vidite, knjiga je imala određeni naglasak koji je isključen iz filmske verzije. U Stajronovom romanu, on je eksplicitan o paralelama između nacističkih zločina protiv jevreja i užasnih zloupotreba američkog juga protiv crnačkih Amerikanaca. Ovo je bila važna tema – univerzalnost patnje – koju je potom potpunije razvio tako što je Sofiju, NE-Jevrejku, stavio u centar priče.

U romanu se govori o stradanju Jevreja, ali je sasvim jasno da su Hitlerova glavna meta bili Sloveni. On pažljivo tvrdi da Holokaust NIJE isključivo jevrejsko iskustvo ili tragedija.

Činjenica je da su nacisti ubili 6 miliona poljskih građana, a samo polovina su bili Jevreji. Ostala tri miliona žrtava bili su poljski hrišćani i katolici. Za naciste, Poljaci su, u stvari, bili prva meta:

„Svi Poljaci će nestati sa lica sveta… Neophodno je da veliki nemački narod smatra svojim glavnim zadatkom uništavanje svih Poljaka.” (Hajnrih Himler)

Hitler je brzo preuzeo kontrolu nad Poljskom tako što je posebno ciljao i eliminisao poljsku inteligenciju. Jedno od sredstava kontrole velikih masa ljudi, koje su koristili svi totalitarni režimi kroz istoriju, bilo je uništavanje inteligencije – obrazovanih klasa. (Ovo se može uraditi ili njihovim ubijanjem, ili, u trenutnom slučaju u SAD, jednostavno sniziti obrazovni sistem sve dok ne ostane niko ko može da razmišlja).

Nemci su Poljake smatrali inferiornom rasom kao i ostale slovenske narode. Dakle, prema planu, Poljaci su trebali da budu razvrstani po strogo rasističkim kriterijumima. One Poljake nemačkog porekla trebalo je reklasificirati u etničke Nemce. Pretvaranje Poljske u nemačku pokrajinu trebalo je da se izvrši u kratkom periodu od dvadeset pet ili trideset godina. Stoga, ovoj populaciji nije trebalo pokazivati milost. A da bi se garantovao uspeh ovog brzog pustošenja, inteligencija je trebala da bude likvidirana. „Zvuči okrutno“, rekao je Hitler Hansu Franku, „ali takav je zakon života“.

Ograničavanjem brakova, snižavanjem sanitarnih uslova, smanjenjem snabdevanja hranom i odvođenjem stotina hiljada radno sposobnih muškaraca na rad u Nemačku, sprovedena je biološka kampanja za naglo smanjenje poljskog stanovništva. Poljska deca sa jakim arijevskim karakteristikama nasilno su oduzeta iz svojih porodica i poslata u Nemačku na „ponovno germanizovanje“.

Poljski jezik je bio zabranjen, a poljski gradovi su dobili nemačka imena. U regionu Istočnog Zamošća, oko 110.000 Poljaka je evakuisano iz sela i zamenjeno sa 25.000 nemačkih kolonista.

Drugim rečima, cela Poljska je trebalo da bude tretirana kao koncentracioni logor.

Tokom narednih nekoliko godina, milioni drugih poljskih građana bili su pretvoreni u robove nemačkih farmera i fabrika ili odvedeni u koncentracione logore gde su ili izgladnjivani i radili do smrti ili korišćeni za naučne eksperimente.

Jevreji u Poljskoj su bili prisiljeni da uđu u geta, ali su nejevreji vrlo rano pretvoreni u zarobljenike u koncentracionim logorima, kao i unutar svoje zemlje. Niko nije smeo da izađe.

To je ono o čemu se Sofijin izbor bavio, uglavnom: o patnji Poljaka, a Sofija je ilustrovala ovu patnju. Ali ova glavna tema je potpuno izgubljena u filmskoj verziji.

Nejtan, „glasnogovornik Jevreja“ u romanu, je paranoični šizofreničar koji bi se mogao smatrati suptilnim načinom da se prikaže „paranoidna“ priroda jevrejske tvrdnje o isključivosti holokausta. Prepletena sa glavnom temom knjige je Nejtanova nesposobnost da se nosi sa činjenicom da je Sofija, Poljakinja katolkinja, doživela užasne patnje za koje se tvrdilo da su isključivo jevrejske.

Monstruozna odluka koju je Sofija prinuđena da donese (koja se ponekad idiomatski koristi kao način opisivanja izbora između dve nepodnošljive opcije, „Sofijin izbor“), nije ni u potpunosti prikazana u filmskoj verziji. U romanu, Sofija opisuje nerviranje, cviljenje i plač svoje ćerke koja je bila bolesna od nelečene infekcije uha pre nego što je bila primorana da napravi izbor. Pretpostavlja se da je na njen izbor delimično uticala i iritacija detetom, što ga čini još monstruoznijim.

Meril Strip ima fantastičan nastup, kao i Kevin Klajn i Piter MekNikol. Svo troje su savršeni za svoje uloge. Film je samo malo spor, ali ipak uspeva da ponese gledaoca. Ali, mogao je biti bolji film da su uključene nijanse Sofijinog izbora, kao i primarne teme knjige. Ovi elementi bi ga učinili fantastičnim umesto samo odličnim.

Kroz knjigu i film, Sofija se suočava sa izborima – kao i svi mi u našoj trenutnoj stvarnosti – i u svakom slučaju, ona bira sa pozicije iluzije sigurnosti i straha, i čini se da se sugeriše da, kada ona izabere, neko umire kao posledica njenog izbora.

Na primer, nakon što su njenog oca i njenog muža odveli nacisti (u tom trenutku, pomislili biste da bi Sofija shvatila da nema racionalnosti u nacizmu pošto su njen otac i muž bili pristalice nacista i svejedno su umrli), ona ima ljubavnika, Jozefa, koji je sa svojom polusestrom Vandom član poljskog pokreta otpora. Oni traže od Sofije da prevede neke ukradene Gestapoove dokumente, ali u strahu da bi mogla upasti u nevolje, ona odbija. Dve nedelje kasnije, Gestapo je ubio Jozefa. Stiče se utisak da da je Sofija pomogla, ovo se možda ne bi dogodilo, ali to je neizvesno. Tek nešto kasnije Sofija je uhapšena i poslata u Aušvic sa decom. Dakle, opet, uzdržavanje, delovanje iz straha za sebe, pokušavanje da zaštimo sebe, ne smatra se dobrim izborom.

Kada Sofija stoji u redu u Aušvicu, ona ponovo pokušava da spase sebe i svoju decu govoreći doktoru da je dobra katolkinja, pristalica Rajha, itd. Iako se pretvara da podržava naciste iz straha za sebe i njenu decu, i pokušavajući da ih spase, upravo ovaj čin ubrzava užasan izbor. Očigledno da u nacističkom mentalitetu nema humanosti i čini se da je to nešto što Sofija nikada ne shvata. I dalje misli da su to normalni ljudi, da se sa njima može rasuđivati, na njihovu savest apelovati, kada je jasno da su oni psihopate i da nemaju savest. Ovo se ponovo dešava u njenoj interakciji sa komandantom logora Hesom. Ona odbija da pomogne Otporu u prvom gore pomenutom slučaju, a zatim ponovo, u zarobljeničkom logoru gde se od nje traži da ukrade radio. Ponovo se predaje svojim strahovima i pretvara se da je pristalica nacista kako bi pokušala da spase sebe i svog sina, i rezultat je ništa: njen sin ionako umire. Da se ​​u oba slučaja koncentrisala na pomoć Otporu, sasvim je moguće da bi, čak i da njena deca nisu bila spasena, pa čak i da je ona sama bila ubijena, drugi mogli biti spaseni hrabrim činovima.

Ali Sofija nema hrabrosti. Ona je samo nešto više od gomile neurotičnih strahova i emocija, koja batrga u svetu koji je poludeo kao riba izvučena iz vode.

I tako je sa mnogima danas. To je film koji vredi pogledati ili ponovo pogledati samo da bismo stekli puni uticaj onoga što se dešava u našem svetu i što će biti posledica ili neaktivnosti ili prodaje zarad mira i bezbednosti. To je takođe odličan način da dobijete potpuni uticaj psihopatske stvarnosti koja se stvara svuda oko nas svedočeći o Sofijinim interakcijama sa nacistima.

Iznova i iznova Sofija donosi pogrešne izbore sve dok, nakon što je prekasno, konačno, čini se da Sofija ne shvati da spasavanje sebe nije vredno onoga što je platila novčićem svoje duše. Ona se vraća u smrtonosni zagrljaj svog jevrejskog ljubavnika koji, u svojoj paranoidnoj šizofreniji, oboma oduzima živote.

Možda je to proročanska lekcija za naše vreme.