Autor: Tomas Frenč
Zamislite to kao ljubavnu priču kakve nema.
Ono što ćete upravo pročitati može se, bez preterivanja, opisati kao intragalaktička, međuzvezdana priča o reinkarniranoj strasti. Kosmička romansa, koja se odvija u sumrak jedne epohe i u zoru druge. A sve to se dešava između stvarnih ljudi. Sve je smešteno u okrug Pasko.
Osnovna priča:
Momak upoznaje devojku. Devojka nije kao ostale devojke. Devojka ima neobične sposobnosti i interesovanja — ovo je blago rečeno — ali se opredeljuje za konvencionalan život, bar na površini. Devojka se udaje za momka, podiže porodicu, trudi se da bude normalna. Mnogo godina kasnije, nakon brojnih iskustava koja navodno uključuju demonsku opsednutost, svetla na nebu i druge pojave koje nauka ne može da objasni, devojka napušta celu tu normalnu priču. Devojka odlučuje da je momak pogrešan, sasvim pogrešan, i da su sile tame možda zamenile njenog muža kopijom originala. Devojka se razvodi od momka/mračne kopije momka, tone u depresiju, traži utehu u svojoj karijeri, koja se, igrom slučaja, sastoji u borbi protiv zla i kanalizovanju poruka od onoga za šta veruje da je čitava skupina vanzemaljaca. Navodni vanzemaljci, koji očigledno ponešto znaju o paklu savremene romantike, sažaljevaju se nad devojkom i nameštaju joj sastanak naslepo sa…
Čekajte. Požurili smo.
Poglavlje 1
Egzorcistkinja razmatra glavni plan, jaše uragan i prkosi majci
LAURA KAO DEVOJČICA: 1956. godine, obučena u kaubojsku odeću, pozira na novom Pontijaku svog dede po majci.
Kada je počelo, egzorcistkinja je još bila dete.
Bilo je to mnogo godina pre nego što je počela da razgovara sa mrtvima i sa onima koji nikada nisu bili živi. Pre nego što je shvatila ko je i šta je i prihvatila da se ne uklapa.
Bilo je to i pre nego što je položila bračne zavete i na svet donela petoro dece, a zatim zakoračila s litice na ivici sopstvenog života; pre nego što se otvorila vizijama; pre nego što se suočila sa bezimenim entitetima i potom ih prognala nazad u večnu tamu. Pre nego što je zapisivala diktate iz drugog kraja galaksije; pre nego što je povela svog sina da poseti njegov grob iz nekog drugog života; pre nego što je imala ikakvu predstavu šta da misli o licu na prozoru ili snu o bebi u šumi; pre nego što je posvetila godine promišljanju misterija univerzuma, samo da bi otkrila da nema ničeg tajanstvenijeg od sopstvenog srca.
Za Lauru Najt, sve je počelo mnogo pre svega toga. Počelo je pre nekoliko decenija, kada je bila dete koje je odrastalo na zapadnoj obali Floride. Čak i tada, živela je od radoznalosti. Tu je zapravo sve i počelo: sa Laurinom monstruoznom, zadivljujućom, epskom radoznalošću. Od malih nogu odbijala je da veruje u slučajnost. Bila je uverena da postoje kosmički nacrti, osnovna mreža značenja, i želela je da bude deo toga. Gutala je biblioteke knjiga. Uronila je u fiziku čestica. Proučavala je Frojda i Junga. Učila je grčki da bi lakše čitala Novi zavet. Čeznula je da razume matricu plime i oseke, jezik periodnog sistema, zavodljivu progresiju Betovenove Mesečeve sonate.
Ali razumevanje tih stvari nije bilo dovoljno. Laura nije želela samo da shvati — želela je da iskusi.
I tako je jednog dana ušla u oluju.
Bila je 1966. godina i uragan Alma je pravio piruete u Meksičkom zalivu. U to vreme, Laura je imala 14 godina i živela je sa porodicom na farmi u severnom delu okruga Pasko, nadomak Hadsona, na manje od pola milje od obale. Na radiju je čula da Alma stvara planinske talase i želela je da sopstvenim očima vidi njihovu silinu. Zamolila je majku da je odvede na plažu, ali odgovor je bio ne.
Laura u drugom razredu tokom školske godine 1959-60 u osnovnoj školi Brovard u Tampi.
Kako se Laura seća, svoj potez je povukla kasno tog popodneva. Njena majka je zadremala radeći ukrštenicu — i posle svih ovih godina Laura je još uvek zapanjena da se žena uopšte bavila nečim tako banalnim usred tako spektakularnog dana — a Laura je zgrabila dvogled i iskrala se napolje. Krenula je ka svom omiljenom drvetu, ogromnom kamforu na koji se često penjala da bi gledala u zaliv; savršeno mesto za ono što je sada imala na umu. Polako se probijala ka drvetu, oslanjajući telo na vetar i kišu, teturajući se kroz more blata i krhotina. Oko sebe je osećala nepogrešivi ozonski miris — zemljan, prodoran, gotovo sumporast — kojim je Alma obznanjivala svoje prisustvo.
Laura sa 13 godina ispred kuće svojih babe i dede sa majčine strane u Tampi.
Kada je Laura konačno stigla do drveta, popela se do svog uobičajenog vidikovca, račvanja od tri grane koje je blizu vrha formiralo prirodnu kolevku, nekih devet metara iznad zemlje. Uglavila se i zauzela svoje mesto u srcu vihora. Kamfor se silovito zanjihao; vetar je zavijao i jaukao; kiša je tukla po njoj, gurajući se pod kapke i u usta. Gledajući na zapad kroz dvogled poprskan kišom, jedva je razaznavala crno, uzavrelo prostranstvo zaliva.
Iznutra, Laura je naterala sebe na nepomičnost. Kada je izašla iz kuće, jedan njen deo se plašio. Ali sada se uzdigla na mesto iznad straha. Dok ju je uragan ljuljao u njenoj kolevci, obuhvatajući nju i ostatak vidljivog sveta, bila je preneta u pojačano stanje savršenog mira i potpunog ushićenja. Postala je oko oluje, svest unutar haosa. Nije se plašila smrti.
U tom trenutku, pitanja Laurinog života — pitanja koja će se provlačiti kroz sve godine pred njom — jednom zauvek su se oglasila. Da li je bilo hrabro upustiti se u uragan? Ili je bilo glupo? Da li je to bio dokaz nečeg divnog u njoj, ili rani znak da nešto ipak nije sasvim u redu?
Laura nije imala vremena da razmišlja o tim pitanjima. Jahala je oluju u svoj njenoj žestini. Brisala je vodu sa očiju. Osećala je kako se ekstaza uzdiže u njoj. Okrenula je lice tamnom nebu, prepuštajući se sili i gracioznosti i slavi stvari koje su izvan njene kontrole.
Još jedno pitanje.
Šta se dešava sa nekim ko je spreman da jaše oluju? Kuda je vetar nosi? Da li je razdire ili je odnosi negde iznad oblaka? A šta je sa ljudima koji joj se približe? Da li oluja njih ostavlja netaknute? Ili i njih odnosi?
Laura je već pronašla odgovor. Bar je pronašla svoj odgovor. On je u detaljima koji čine ostatak njenog života. U priči koju ću vam sada ispričati.
NOVOROĐENA BEBA: Laura drži jednomesečnu Arijel u septembru 1989. godine.
Da zabeležim za zapisnik: pratio sam Lauru, s prekidima, pet godina. Upoznao sam je u Klirvoteru, na sastanku grupe ljudi koji su zainteresovani za NLO-e i susrete sa vanzemaljcima. Veći deo svoje karijere proveo sam radeći priče kakve se od novinara očekuju — pisao sam o advokatima, učiteljima i policajcima. Na sastanak sam otišao tražeći promenu ritma. Želeo sam da pratim neku drugu vrstu osobe, nekog neobičnog, drugačijeg. Možda će on ili ona biti tamo.
Nikada ranije nisam čuo za Lauru. Ispostavilo se da je bila gostujući predavač. Da sam otišao na neki drugi sastanak, nekog drugog popodneva, nikada je ne bih sreo. Ja bih to nazvao slučajnošću. Laura ne bi.
Pred grupom je iznela osnove svoje priče. Rekla je da je vidovnjakinja, kanalizatorka i hipnoterapeutkinja koja je radila sa ljudima koje su vanzemaljci možda oteli; usput, gotovo kao naknadnu misao, pomenula je da je i egzorcistkinja. Kao da to nije bilo dovoljno, rekla je da su ona i njena deca jednom videli dva NLO-a kako klize nebom iznad njihove kuće u Nju Port Ričiјu.
Sedeo sam u publici, pokušavajući da shvatim šta slušam. Za mene, ono što je najviše odskakalo nije bila njena priča, već sama žena. Bila je autentična, pametna i duhovita, izuzetno prijatna. Nije tvrdila da razume sve o čemu govori; priznala je, bez i trunke defanzivnosti, da je daleko, daleko izvan uobičajenog. Rekla nam je da ni sama nije sigurna u šta treba verovati, a u šta ne.
„Bila sam, i nastaviću da budem, skeptik u ovim stvarima“, rekla je publici. „Ipak, imam osećaj da smo na pravom putu.“
U godinama nakon tog dana, više puta sam intervjuisao Lauru, pratio je na NLO konvencije, prisustvovao nekim sesijama kanalizovanja tokom kojih je pokušavala da komunicira sa entitetima iz drugog dela galaksije. Pa ipak, i dalje ne znam šta da mislim o njoj. Mnogo toga što Laura tvrdi da joj se dogodilo je uznemirujuće, čudno, krajnje potresno. I dok sam neke od scena koje slede lično video, najveći deo ovog prikaza se, po nužnosti, oslanja na Laurino sećanje, njenu reč, njene percepcije. Gotovo sve to, kao što ćete videti, otvoreno je za raspravu i tumačenje.
Nemam pojma da li je Laura zaista vidovnjakinja. Ne mogu ni da počnem da dokazujem, na ovaj ili onaj način, da li se ikada zaista suočila sa demonom ili razgovarala sa vanzemaljskim bićima. Zapravo, shvatam da je mogla izmisliti mnoge stvari koje mi je ispričala o svom životu. Ipak, ne verujem da je to slučaj. Proveo sam dovoljno vremena sa Laurom da verujem u njenu iskrenost. Ne znam da li je zaista videla dva NLO-a kako lete iznad njene kuće. Uveren sam da ona misli da jeste.
Za mene, međutim, ova priča nikada nije bila o duhovima mrtvih ili demonima ili NLO-ima. Od samog početka, video sam je kao priču o jednoj ženi koja pokušava da se pomiri sa nepoznatim, tražeći nešto što joj izmiče.
Na svoj način, mnogi od nas su na sličnoj potrazi. Fizičari, na primer, nastoje da razumeju poreklo kosmosa. Za sada, najbolje do čega su došli jeste da je u početku postojala samo praznina, a zatim je, u jednom trenu, sva materija u univerzumu — sva materija koja danas čini naša tela, našu planetu, naše Sunce, svaki Sunčev sistem i svaku postojeću galaksiju — iznenada nastala u masivnoj eksploziji. To je njihova teorija: u jednom trenutku ništa, u sledećem sve.
Lično, smatram da je to nategnuto i duboko nezadovoljavajuće. To ne mora nužno da znači da nije tačno.
Milioni Amerikanaca svake nedelje idu u crkvu i razmišljaju o priči o čoveku koji je rođen pre 2.000 godina, sinu božanskog oca i ljudske majke. Taj čovek je, prema priči, odrastao i vaskrsavao mrtve i činio druga čuda, sve dok, sa 33 godine, nije bio mučen i ubijen, a potom ustao iz groba da bi se vratio svom ocu na nebu. Od tada, jedan od najsvetijih rituala sledbenika ove priče jeste da simbolično piju krv i jedu telo tog sina Božijeg.
Nemam nameru da uvredim one koji veruju u ovu priču. I sam sam odrastao unutar te vere; tokom katehizma mog katoličkog detinjstva učili su me da Pričešće uopšte nije simbolično, već da svake nedelje na misi zaista jedemo Hristovo telo.
Po svakom merilu, to je divlja priča.
Koliko su onda divlje mogućnosti koje je Laura prigrlila? Ako verujete u dušu, koliko je teže prihvatiti da duhovi mogu lutati među nama? Znajući ono što smo naučili o evoluciji života na Zemlji, koliki je skok potreban da se razmotri ideja da život može nastati i na drugim planetama koje kruže oko drugih zvezda, i da neka od tih životnih formi možda zaista zalaze u naše komšiluke?
Ko može da kaže.
ŽIVOT KOJI MEŠA NORMALNO I PARANORMALNO: Laura se bavi svojim najmanje omiljenim poslom, pranjem veša za svoju sedmočlanu porodicu, u novembru 1995. godine.
Sve nas privlači nepoznato. Misterije nas održavaju, baš kao hrana i voda. One nas podižu iz kreveta, daju nam nešto da radimo, pružaju našim životima dubinu, teksturu, smisao.
Očigledno je da je Laura ovu potragu podigla na sasvim drugačiji nivo. Mnogi ljudi su spremni da prihvate moguću egzistenciju vanzemaljaca; malo ko bi, kao Laura, pokušao da ćaska sa njima tokom improvizovane seanse u dnevnoj sobi.
Kada sam počeo da provodim vreme s njom, zatekao sam se kako se pitam šta njena potraga za odgovorima znači za nju i njenu porodicu. Šta god da joj se dešavalo, šta god da je doživljavala ili mislila da doživljava — kuda će je to odvesti?
Sumnjajte u ono što Laura veruje da je videla, ako želite. Sumnjajte u njene zaključke, njenu logiku, njeno mentalno stanje. Ali znajte da je sama Laura stvarna. Ona ima vozačku dozvolu i plaća porez. Ima porodicu. I, kao i mnogi od nas, ona jednostavno pokušava da shvati sebe, svoj život, svoje mesto u svetu.
Ovo je njena priča.
Priča o onome što se dogodilo nakon što je egzorcistkinja sišla sa drveta.