Deo priče koja stoji iza članka u St. Pete Timesu…
Kao što sam ispričala u svojoj knjizi Amazing Grace, kada se moj sin rodio, ispoljavao je neke neobično „odrasle“ strahove i reakcije na razne stvari. Neću opisivati svaki detalj, ali s obzirom na to da sam veći deo svog odraslog života bila uključena u posao kojim sam se bavila, znala sam da se sa ovim detetom dešava nešto neobično već po načinu na koji se kao beba očajnički držao za mene.
Kasnije, kada je moj sin bio dovoljno star da počne da govori, pričao mi je o svom tajnom prijatelju „Džejni“, o svom crnom psu „Semu“ i o svoja četiri brata. To je bilo zaista čudno, jer je on jedini dečak sa četiri sestre.
Jednog dana, dok je još nosio pelene, veliki vojni transportni avion preleteo je prilično nisko iznad nas i on je počeo da skače od uzbuđenja, pokazuje prstom ka njemu i obavestio me da on ume da leti takvim avionom! Da je to ono što je „ranije radio u ratu“!
Pošto sam bila upoznata sa radom Ijana Stivensona i njegovom knjigom Dvadeset slučajeva koji upućuju na reinkarnaciju, samo sam postavljala pitanja, umesto da mu govorim da su takve stvari glupe i neistinite.
Svako ko je čitao tu knjigu zapitaće se zašto je Stivenson bio toliko oprezan da kaže da njegov rad samo „upućuje na reinkarnaciju“. Ali, u pravu je što to čini. Mogu postojati i druga objašnjenja za takve pojave, iako većina njih podrazumeva mentalne akrobacije tipa „oko lakta do palca“ da bi se do njih došlo. U takvim slučajevima, možda je Okamova oštrica primereno primenjena?
Jednom sam pročitala potpuno apsurdno objašnjenje za „slučajeve koji upućuju na reinkarnaciju“, koje glasi ovako:
„Svaki život ostavlja otisak — emocije i misli su poput talasa u bari. Neki izuzetno osetljivi ljudi mogu da registruju te emocije i misli, poput osetljivog radija koji prima signal izdaleka zbog atmosferskog preskoka. Deca su otvorenog uma i mogu da prime te poruke. O njima govore kao da su njihova sopstvena sećanja. Ali ‘sećanje’ je zapravo samo ostatak, nije stvarno. Preminula osoba je mrtva kao ekser u vratima i nije se vratila u život. On ili ona nikada ne može znati da su njihove misli i emocije ostale iza njih i da ih je pokupilo neko osetljivo dete.“
Mislim da ne moram da objašnjavam zašto je takva „teorija“ toliko apsurdna. Kao što je pomenuto, znala sam da sa mojim detetom postoji problem od trenutka njegovog rođenja koji nema nikakve veze sa njegovim sadašnjim okruženjem. Jedan drugi recenzent knjige dr Stivensona napisao je:
„Dr Stivenson primenjuje klasičan naučni pristup proučavanju reinkarnacije. On je sam sebi najstroži kritičar i, u svojoj naučnoj rigoroznosti, odbacuje svaki slučaj koji ima bilo kakvo razumno objašnjenje osim reinkarnacije. Zatim uzima ovu pročišćenu listu slučajeva i objektivno ih analizira. Njegov rad se uglavnom bavi decom koja se sećaju svojih prošlih života, jer su njihova sećanja spontana (nisu veštački izazvana) i najmanje je verovatno da su kontaminirana spoljašnjim uticajima. Takođe je bio pionir u proučavanju belegâ na telu u vezi sa fizičkim traumama iz prošlih života.“
Iako dr Stivenson oprezno usvaja izraz „upućuje na reinkarnaciju“, po mom skromnom mišljenju, imam manje dokaza da mi je zadnjica trenutno pritisnuta o sedište stolice (pošto nijedno ne mogu direktno da vidim) nego što on ima dokaza za reinkarnaciju. Ne verujte ničijoj reči — pročitajte originalne studije sami, jer se većina skeptičnih kritika sastoji od slabo informisane sofistike.
Upravo tako. Stivensonovi dokazi su ubedljivi — naročito kada se radi o deci koja se sećaju prošlih života i govore o rođacima iz tog života po imenu, prepoznaju svoje stare kuće ili krajeve i slično.
Imajte na umu da je Stivenson proučavao i belege na telu kao moguće povezane sa događajima iz prošlog života. Iako nikada nisam prihvatila reinkarnaciju kao dokazanu činjenicu, moj rad sa terapijom prošlih života sugerisao je da mnogi fizički problemi mogu biti povezani sa iskustvima iz prošlih života. Čak sam imala ideju da su uslovi koji preovlađuju u trenutku smrti nešto poput „fotografije–šablona“ koji snažno utiče na početke narednog života. Naravno, izostavljam pitanja simultanih inkarnacija, vremena kao veštačkog konstrukta i slično.
U svakom slučaju, vrlo rano u životu, moj sin je razvio astmu u VELIKOJ meri — hospitalizacije gotovo svake nedelje, lekovi, kiseonik, inhalatori itd. Takođe je počeo da ima veoma teške noćne more. Ubrzo je ovo fizički savršeno dete pokazalo i probleme pri trčanju — vukao je levu nogu. Lekar je rekao: „Osgud-Šlaterova bolest.“ Viđala sam svog sina kako sedi na zemlji u hladu dok su se druga deca igrala, i pitala bih ga zašto se ne igra, a on bi odgovorio da ga „leđa bole“. Naravno, vodila sam ga kod brojnih specijalista, koji su svi govorili da je, osim tog takozvanog „Osgudovog problema“ i astme, potpuno normalan.
Noćne more su se pojačavale i bila sam na ivici snaga. Kada je napunio devet godina, odlučila sam da je vreme za jednu seansu. Uradila sam sve što sam mogla na „prihvaćene“ načine; bila mi je potrebna konjica. Odlučila sam da uradim seansu „terapije prošlog života“.
Kao što sam već navela u mnogim svojim komentarima na ovu temu u drugim člancima, čak ni kao hipnoterapeut nikada ne mogu reći da sam zaista „verovala“ u reinkarnaciju. Govorila sam ljudima da „ne verujem ni u šta, samo dodeljujem verovatnoće“. Koristila sam terapiju prošlog života u svom radu zato što je FUNKCIONISALA, a ne zato što sam u nju verovala. Sa mog stanovišta, ako je nekoj osobi bilo potrebno da u svojoj podsvesti izmisli razrađen scenario prošlog života kako bi pobegla iz lavirinta emocionalne patnje — meni je to bilo u redu!
Moj sin je očajnički tražio olakšanje od noćnih mučenja i bio je spreman da pokuša bilo šta. Kada sam radila sa hipnozom, bila sam prilično stroga po pitanju „neusmeravajućih“ pitanja. Ako bi se pojavio prošli život, radila bih s tim (a često se pojavljivao), ali ga nisam unapred „postavljala“ kao okvir. Obično bih koristila uvod poput: „Idi do tačke u prostoru/vremenu kada je problem počeo i opiši mi šta vidiš oko sebe.“ To bi zatim bila platforma za otkrivanje iskustva.
U slučaju mog sina, bez ikakvog nagoveštaja, započeo je zastrašujući opis toga kako se nalazi u avionu — i nije bilo jasno da li je pilot ili ne, ali je delovalo tako — i kako mu je pažnja iznenada skrenuta na činjenicu da će projektil udariti u letelicu. Pri udaru, počeo je da vrišti da mu je noga otkinuta i da „diše vatru“. Bilo je toliko traumatično da sam ga odmah udaljila od direktnog doživljaja i navela da ga posmatra na „ekranu“ sa distance. (Ovo pomaže da se dobiju detalji kada je prisutno mnogo emocija.)
Trauma je bila prilično jaka i odlučila sam da će biti bolje da se s tim radi malo po malo, tako da smo obradili samo deo iskustva, dala sam neke „dobro se osećaj“ sugestije i sugestije „isceljenja“, i time se to završilo.
To je bilo otprilike tri godine pre nego što su počele kasiopejske transmisije, i on je zaista imao značajno olakšanje astme i noćnih mora kao rezultat hipnoterapije, pa smo odlučili da za sada ostavimo stvar po strani, osim ako se ne pojave novi simptomi koji postanu neizdrživi.
Kao deo „testne“ faze kasiopejskog kontakta, odlučila sam da pitam o bilo kakvim informacijama o prošlom životu mog sina, ali sam želela da to uradim na prilično „lukav“ način. Bila sam jedina prisutna osoba koja je znala šta mi je rekao pod hipnozom i nikada nisam raspravljala o njegovim dečjim izjavama sa bilo kim u prostoriji, pa sam mislila da bi to bio dobar test izvora. Ako bi jedine informacije koje se mogu dobiti bile one koje su u mom umu ili umu mog sina, to bi bar pokazalo neki oblik telepatije. Istovremeno, postojala je ideja da je, možda, opis moga sina svog „prošlog života“ bio samo „drama“ kroz koju je mogao da izrazi neki drugi problem za koji ja nisam znala. Zato sam želela da budem veoma oprezna u načinu na koji sam dobijala informacije.
Takođe sam bila potpuno svesna činjenice da su deca veoma maštovita i da problem koji je imao sa nogom možda jednostavno znači da ju je u nekom trenutku povredio ili da ima neku vrstu urođene deformacije. Postojalo je više mogućih objašnjenja i želela sam da čujem šta će Kasiopejci ponuditi. Otuda VRLO dvosmislen oblik pitanja i moj „indirektni“ pristup:
11-07-94
P: (L) Zašto je noga moga sina iznenada počela da mu pravi probleme oko treće godine života?
O: Odraz prošlog života. Noga je bila otkinuta pri smrti. SAM projektil ispaljen od strane Severnovijetnamske armije. Leteo je mlaznim avionom. Ovo je bilo 1969. Ime je bilo Džordž Rej ili Rejmond. Oboren iznad Fan Bijena.
P: (L) Može li se nešto učiniti da mu se pomogne da otpusti ovaj problem?
O: Biće teško.
P: (L) Da li mu je prošli život veoma snažan?
O: Da.
P: (L) Da li je snažniji nego kod ostale dece?
O: Da.
P: (L) Hoće li hipnoza pomoći da to otpusti?
O: Da.
P: (L) Koliko je imao godina kada je oboren?
O: 25.
P: (L) Da li je bio oženjen?
O: Ne.
P: (L) Zašto je izabrao mene za majku?
O: Povezanost iz prethodnog života.
P: (L) U kojoj je zemlji živeo kada je oboren?
O: SAD.
P: (L) Da li mu noga izaziva bol?
O: Sve nasilne smrti odražavaju se kao poteškoće u sledećoj inkarnaciji.
To je dovelo do niza pitanja o „ožiljcima duše“ kao izvoru fizičkih, mentalnih i emocionalnih problema iz života u život.
Tu je stvar stajala sve dok jedan član grupe, Teri Rodemerk, nije to pročitao (negde u decembru 1994) i pitao me da li sam ikada proverila te podatke.
Rekla sam „ne“, a on je pitao da li bi on mogao to da uradi, pa sam rekla „naravno“. Nisam mislila da će pronaći bilo šta, jer je moje iskustvo bilo da je pronalaženje ikakve potvrde za takve stvari prilično retko. Iako mnogi slučajevi ZAISTA daju podatke koji se mogu proveriti, mnogi to ne čine, a ja nisam bila posebno zainteresovana za „dokazivanje“ bilo čega, naročito kada je u pitanju moj sopstveni sin. Samo sam želela alate i ideje da mu pomognem. Nisam bila sigurna kako Teri planira da proveri detalje o Džordžu Reju ili Rejmondu.
Nedelju ili dve kasnije, Teri je doneo mali papirić sa nekim beleškama. Mislio je da bi to moglo biti „poklapanje“. Ali, sve informacije koje je mogao da dobije bile su da je osoba po imenu „Džordž R. K*“ poginula te određene godine, da je bila u vazduhoplovstvu sa činom kapetana. Mislim da je to bilo sa spiska imena na Memorijalu rata u Vijetnamu, koji navodi samo ime, datume rođenja i smrti, rod vojske, čin itd… ali je, nekako, imao i podatak o rodnom gradu, mada ne znam da li se to nalazi na samom memorijalu ili ne. Možda je na nekom posebnom spisku.
Iznenađujuće, to je bila Punta Gorda, koja je samo oko 240 kilometara južno od našeg doma. Pa, nisam ništa uradila s tim osim što sam ga ostavila na stolu i nastavili smo sa seansom te večeri. Zaista NISAM mislila da je to BAŠ tako dobro poklapanje, jer je ime na spisku bilo „Džordž R. K*“, a mi smo dobili ime Džordž Rej ili Rejmond.
Nedugo potom, upoznala sam Toma Frenča, kao što on opisuje u svom članku, i tokom jednog od naših intervjua pomenula sam mu ovo. Pitao me je da li nameravam da to proverim i, uz to ohrabrenje, pomislila sam: „Ma, šta me briga!“ Mogla bih bar da PROVERIM da li je čovekovo SREDNJE ime bilo Rej ili Rejmond i KAKO je poginuo — možda je zaista bio SAM. A ako jeste, to bi bio znatno jasniji „pogodak“. Pošto je bio naveden rodni grad, moja ideja je bila da pozovem novine u Punta Gordi da vidim da li imaju umrlicu u arhivi u kojoj je navedeno PUNO ime i možda više detalja o načinu smrti. Nije trebalo da bude ništa veliko — samo mala provera jednim telefonskim pozivom.
Pozvala sam informacije, pronašla broj lokalnih novina i okrenula ga. Rečeno mi je da se tako „stari“ zapisi čuvaju u skladištu i da bi pretraga koštala. Pa, nisam bila dovoljno „uložena“ u ideju da bi to mogao biti „pogodak“ da bih trošila novac na to, pa me je to obeshrabrilo. ALI, osoba na telefonu je sama od sebe dodala da bi lokalna biblioteka mogla imati takve stvari u dostupnoj arhivi. Dala mi je broj.
To je bilo dovoljno jednostavno. Zašto stati na jednom lakom pozivu, ako možeš da dođeš do odgovora sa dva? Pozvala sam biblioteku, objasnila šta pokušavam da pronađem: umrlicu za Džordža R. K* koja bi mi dala neke detalje o tome kako je umro i koje mu je bilo srednje ime. Žena je rekla da će pogledati i, posle nekoliko minuta, vratila se i rekla da, da, imaju ga u svom genealoškom odeljku (zanimljivo, s obzirom na moje kasnije uranjanje u genealoški projekat!), ali da zapisi koje imaju NE navode njegovo srednje ime, niti način smrti. Navodilo se samo gde je sahranjen. Zatim je, baš kao i gospođa u novinskoj redakciji, sama od sebe dodala da je navedeno da je „ta i ta“ pogrebna kuća obavila sahranu i da zna da ta kuća još uvek posluje, pa bi MOŽDA ONI imali kopiju umrlice! I vrlo ljubazno mi je pribavila broj.
Pa dobro, bila sam tek na trećem pozivu za manje od pola sata, i činilo mi se da bi trebalo da nastavim dok ne udarim u zid, pa sam odlučila da pozovem pogrebnu kuću. U tom trenutku počela sam da osećam da zaista MORAM da saznam srednje ime Džordža R. K* i kako je umro!
Devojka koja se javila u pogrebnoj kući saslušala je moje objašnjenje da tražim kopiju umrlice Džordža R. K* i rekla da, da, možda imaju jednu u svojim dosijeima. Stavila me je na čekanje, a minut kasnije na telefon se javio muškarac i rekao (otprilike): „Razumem da tražite informacije o kapetanu Džordžu K*? Mogu li da pitam ZAŠTO?“
NISAM bila spremna da me ispituju o tome, jer sam mislila da je to toliko davno da nikoga zaista neće zanimati ZAŠTO želim da znam. Osobi iz novina rekla sam da radim istraživanje o Vijetnamu, ali nekako priroda mojih pitanja ovde, tako blizu „džekpota“, nije bila dovoljno pokrivena tim objašnjenjem.
Usledila je napeta tišina dok sam računala KOLIKO mogu da kažem, imajući u vidu da možda razgovaram sa osobom koja nije baš otvorena za ovakve stvari, i odlučila sam da izostavim činjenicu da su informacije dobijene putem kanalisanja i da se držim priče o „informacijama o prošlim životima dobijenim pod hipnozom“. Tako sam mu to i rekla. Rekla sam da je moj sin od malena pričao da ima braću i psa po imenu Sem i da je leteo avionom u ratu, i da je nedavno, zbog nekih fizičkih problema, bio podvrgnut hipnozi u pokušaju da se pronađe olakšanje, i da je dao dodatne informacije o svom imenu, da je oboren SAM projektilom, i da sam ja zapravo samo želela da potvrdim njegovo srednje ime i da li je zaista tako poginuo!
Čovek je bio potpuno zapanjen. Stalno je ponavljao: „Ovo je neverovatno! Ovo je neverovatno!“ Zatim je rekao da, da, ne samo da ima kopiju umrlice i da može da potvrdi da je srednje ime Džordža K* bilo Rej, već da mu je bio i lični prijatelj i da je još uvek u kontaktu sa porodicom. Rekao je da će mi faksirati umrlicu.
ONDA me je pitao da li bih imala nešto protiv da on kontaktira porodicu i ispriča im ovo?
Ovo je počelo da izmiče kontroli! NISAM mislila da je to dobra ideja. Imala sam dovoljno informacija da zadovoljim svoju radoznalost da postoji dobra verovatnoća da je to „pogodak“, ali svakako nisam želela da se mešam u tuđe živote sa nečim takvim. Moja nevina mala avantura da proverim dve jednostavne činjenice bila je u opasnosti da ode predaleko!
Mogla sam da zamislim osećanja osobe koja dobije poziv i kojoj se kaže da postoji neko čudno dete koje bi moglo biti reinkarnacija njenog preminulog rođaka! Ali čovek iz pogrebne kuće je insistirao, govoreći da kapetan K* ima dve sestre koje još uvek žive u blizini i da su veoma „otvorenog uma“, i da on jednostavno NE MOŽE da im prećuti tako nešto, pa sam, nevoljno, pristala. Jedna se zvala En, a druga Rut.
Ubrzo nakon što sam spustila slušalicu, faksirao mi je umrlicu, u kojoj je kao uzrok smrti bilo navedeno „pad pri poletanju“. Bila sam razočarana jer to nije potvrdilo priču o SAM-u, iako smo imali delimičnu „potvrdu“ imena. Dodao je i poruku da je pozvao Rut, sestru kapetana K*, i da će uskoro ručati s njom.
Još sam raščišćavala sto i osećala nervozu zbog toga što je ovaj čovek nameravao da kaže nekoj nepoznatoj ženi u Punta Gordi da moj sin MOŽDA jeste reinkarnacija njenog mrtvog brata. Imala sam toliko ozbiljne sumnje u vezi s tim da mi je bukvalno bilo muka u stomaku. A NISAM imala pojma da će to uraditi tako brzo!
Sat vremena kasnije, nazvala me je sestra Džordža Reja i to je zaista bio najčudniji razgovor koji sam ikada imala. Mogla sam da osetim da je ona gotovo očajnički želela da to bude istina, i srce mi se slomilo zbog nje. Pokušala sam da celu stvar umanjim, predstavljajući je samo kao neku čudnu anomaliju koja ima vrlo malu šansu da bude tačna, ali kako mi je postavljala pitanje za pitanjem o mom sinu, a ja sam odgovarala, postajala je sve uzbuđenija i stalno je govorila da želi da upozna mog sina.
Zbog mog sina, nisam mislila da je to dobra ideja, iako mi je bilo veoma žao te žene koja je toliko godina tugovala za bratom. Rekla sam joj da ću razmisliti o tome, ali da nam je nemoguće da uskoro dođemo.
Otprilike nedelju dana kasnije, dobila sam pismo od Rut Dej sa uputstvima kako da dođemo do njene kuće i ponovljenom molbom da joj se javimo čim budemo u mogućnosti da dođemo u posetu. I tu je stvar stajala osam meseci. Kao što sam rekla, nisam bila nimalo željna da preduzimam bilo kakve korake.
Nisam mislila da je to dobra ideja iz prilično očiglednih razloga. Nisam želela da rizikujem da se moj sin toliko poistoveti sa svojim prošlim životom da ne može da se usredsredi na ovaj, a svakako nisam želela da bude dodatno traumatizovan buđenjem sećanja koja je možda bilo bolje ostaviti na miru.
Ali, imali smo još jednu sesiju i postavili smo neka dodatna pitanja:
01-05-95
P: (L) Pa, sigurna sam da ste morali biti svesni uzbuđenja juče, povodom potvrde informacija dobijenih pre nekog vremena o Dž__-ovoj prošloj inkarnaciji kao pilota u Vijetnamu…
O: Da.
P: (L) Pa, volela bih da dobijem još nekoliko detalja o tom Džordžu Reju K*. Da li je to, u stvari, osoba koja je inkarnirana kao moj sin?
O: Verovatno, ali na tebi je da to otkriješ kako bi učila. Zapamti, sve su to samo lekcije.
P: (L) Pa, ono što bih želela da uradim jeste da dobijem neke informacije od vas, a zatim da uradim sesiju sa Dž__, pa da uporedim informacije, kako bih imala neku vrstu smernice, da li je to u redu?
O: U redu.
P: (L) Prvo što želim da pitam je sledeće: Džordž Rej K*, verovatni pojedinac, JESTE poginuo u avionskoj nesreći. Kojim tipom aviona je leteo?
O: EC 121.
P: (L) Koliko je još ljudi bilo u tom avionu?
O: 15.
P: (L) I da li je taj avion oboren?
O: Da.
P: (L) Nije se samo jednostavno srušio, kako je navedeno u čitulji, je li tako?
O: Da.
P: (L) Šta je radio u trenutku kada je oboren?
O: Kombinovano izviđanje i bombardovanje.
P: (L) Ko je bio pilot aviona?
O: Bila su dvojica.
P: (L) Kako su se zvali?
O: George i Glen. „Dva G“.
P: (L) Sada, sestra Džordža Reja me je zvala – kakva je njena reakcija na ovu informaciju?
O: Iščekivanje.
P: (L) Šta ona iščekuje?
O: Ponovni susret. Da li si završila sa Dž__-om?
P: (L) Pa, pretpostavljam da bih mogla da postavim još nekoliko pitanja o Dž__-u. Šta bih još mogla da pitam?
O: Spržena pluća plamenom.
P: (L) Da li se to dogodilo u avionskoj nesreći?
O: Odmah nakon udara rakete.
P: (L) Recite nam više o onome što sada vidite.
O: Udisanje vatre.
P: (L) Da li je to bio uzrok smrti?
O: Da.
P: (L) Da li je to razlog zbog kog Dž__ pati od astme?
O: Da.
P: (L) I, ranije ste rekli da je noga otkinuta udarom rakete, je li to tačno?
O: Da.
P: (L) Da li ima još nekih povreda koje su se dogodile, a zbog kojih on sada trpi povratne posledice?
O: Kičma prekinuta na 17 mesta.
P: (L) Da li mu to izaziva bolove u leđima?
O: Da.
P: (L) Još neki fizički simptomi ili iskustva?
O: Psihološki.
P: (L) U tom iskustvu, koliko dugo nakon udara rakete je on zaista napustio telo?
O: 14 sekundi.
P: (L) To je bilo gotovo trenutno.
O: Blizu.
P: (L) Ipak, pod tim okolnostima, 14 sekundi može biti večnost. (F) Bez šale. Vreme se uspori do potpunog zastoja. (L) Koje su bile poslednje misli Džordža Reja pre nego što je napustio telo?
O: Mislio je na svoju porodicu i dom iz detinjstva.
P: (L) Ako bih odvela Dž__-a u kuću u kojoj je Džordž Rej odrastao, da li bi je se setio?
O: To je bio samo jedan od njegovih domova.
P: (L) Da li se on sećao svog najranijeg doma?
O: Da! [I, kao što znamo iz posete, ovo se pokazalo kao tačno. Porodica se preselila u Punta Gordu iz Džordžije kada je Džordž Rej bio dete.]
P: (L) Ima li još nešto što treba da znamo u ovom trenutku?
O: Ostaci tela su bili upitni.
P: (L) Možda su sahranili pogrešne posmrtne ostatke u grobu Džordža Reja?
O: Otvoreno.
P: (L) Pa, šta znači to da su „ostaci bili upitni“?
O: To je sve što ćemo reći.
P: (L) To je sve što ćete reći o tome?
O: Da.
I bilo je VEOMA čudno što je njegova sestra dovodila u pitanje posmrtne ostatke kada smo konačno došli u posetu. Ali, idem ispred priče.
Ono što smo ovde imali bila je samo potvrda imena, čina i to je bilo sve. Da, imali smo detalje koje je moj sin davao još od vremena kada je bio beba, i neke detalje od Kasiopejaca koji se nisu poklapali sa onim što je bilo zabeleženo, ali u celini, stvari su se poklopile u nekoliko značajnih tačaka i MOŽDA je vredelo dalje istraživati. Kasiopejci su izgledali kao da misle da bi poseta bila korisna, pa sam to smestila u svoj um kao buduću ekskurziju, ali tek kada budem emocionalno spremna da preuzmem rizik. To je za MENE bila jednako traumatična perspektiva kao i za mog jedinog sina.
Ne dugo nakon ovoga, Tom Frenč je pomenuo da, ako ikada odlučim da napravim to putovanje, obavezno mu javim jer bi on svakako želeo da bude tamo. Tako sam malo pogurala tu ideju unapred, iako još uvek nisam bila željna da idem. Zapravo, odugovlačila sam.
Ali, posle nekog vremena, više nisam mogla da nalazim izgovore za neodlazak, pa sam pozvala Rut da kažem da ćemo moći da dođemo kolima i da se nađemo. Bila je veoma uzbuđena i dala je pažljiva uputstva. Dogovori su potvrđeni i krenuli smo na put.
Kada smo svi sedeli zajedno u dnevnoj sobi sestre, sa raznim drugim rođacima okupljenim unaokolo, sestra, Rut, postavila je Džejsonu nekoliko pitanja. On joj je pričao o svom „tajnom prijatelju, Džejni“, i o sećanju da je imao braću, i psa, Sema. Rut je iz kutije sa uspomenama izvadila čestitku i pružila mu je. Bila je napisana sa „Draga Džejni …“, i ispostavilo se da je preminuli imao tajni nadimak za ovu sestru, Rut, i da ju je zvao „Džejni“. Tvrdili su da NIKO, osim porodice, nije mogao to da zna.
Zatim je izvadila fotografiju preminulog sa njegova četiri brata, na kojoj on drži velikog, crnog psa „Sema“, odnosno Semboa.
Ali, PRAVO iznenađenje dogodilo se nešto kasnije, kada je došao prijatelj, pogrebnik, da vidi mog sina. Pred svima nama tamo, rekao je sledeće (i malo parafraziram, ali to mi je zaista urezano u sećanje, tako da je prilično tačno):
„Nosim jednu tajnu već 25 godina i sada ću vam je svima reći. Pretpostavljam da više nije važno. Kada je Rejovo telo stiglo ovde uz vojnu pratnju, odvezao sam se do aerodroma da ga preuzmem. Primetio sam da je kovčeg zapečaćen i pitao sam pratnju da li mogu da ga otvorim kako bih ga pripremio za izlaganje. Čovek mi je rekao da to bolje ne radim jer je bio u LOŠEM stanju, pošto je neko vreme ležao u džungli pre nego što su ga pronašli. Pomenuo sam da u izveštaju piše da se srušio pri poletanju, pa zašto bi trebalo toliko vremena da se pronađe? Pratnja mi je rekla: ‘Ono što ću ti reći je između tebe i mene, i ako to ikada ponoviš, nazvaću te lažovom. Leteo je izviđanje iznad Tajlanda i oboren je raketom SAM. Trebale su nam dve nedelje da ga pronađemo. TI NE ŽELIŠ da otvoriš taj kovčeg!’“
Nepotrebno je reći da smo SVI nekoliko minuta ćutali nakon ovog otkrića. Zatim je sestra, Rut, počela da plače jer je rekla: „Sve te godine su to svaljivali na pilotsku grešku, da se Rej srušio pri poletanju, a NIJE! Nije bila njegova krivica.“
Koliko ja razumem, Vlada SAD nije smela da krši tajlandski vazdušni prostor. Kapetan K* je, u stvari, leteo svoju poslednju misiju pre završetka turnusa službe, pa je iznet predlog da je veliko zataškavanje njegove smrti sprovela vlada.
Rezultat ovog niza događaja bio je to da su dodatne tačke podataka, lično doživljene, preuredile moje ideje o reinkarnaciji. Sada sam joj pridavala mnogo veću verovatnoću da je nešto više od samo teorije.
Ali, to očigledno NIJE bilo ono što je pogrebnik mislio. U vreme posete, Tom Frenč ga je pitao šta ON misli o celoj toj bizarnoj situaciji. Bilo mu je očigledno neprijatno zbog tog pitanja i počeo je da govori o svojim fundamentalnim hrišćanskim uverenjima, koja isključuju svako verovanje u reinkarnaciju. Po njegovom mišljenju, kapetan K* je morao imati demona u sebi, koji je oslobođen kada je poginuo u padu, i da je taj isti demon putovao preko cele planete kako bi zarazio moje dete u detinjstvu! Iako sam razumela zašto je morao da smisli takvo rešenje da bi zaštitio svoj sistem verovanja, pitala sam se da li je svestan koliko je takva izjava uvredljiva za sećanje na njegovog prijatelja, kapetana K*. Ne samo to, bila sam prilično uznemirena što je tako nešto rekao o mom sinu.
Ono što će čitalac pronaći u članku Toma Frenča jeste POTPUNO drugačija izjava porodice kapetana K*, u kojoj oni negiraju BILO KAKVU validnost ove priče!
Neposredno pre dana štampe, Tom je pozvao da vidi da li postoji još nešto što bi porodica želela da se uključi u članak, i da im pročita njihov deo izveštaja radi provere tačnosti detalja. Tom je uspeo da razgovara samo sa drugom sestrom, En, i ona je žestoko negirala da je išta dokazano ili potvrđeno, čak i uprkos činjenici da su Tom Frenč i Šeri Dijez BILI TAMO i SVE VIDELI!
Rekla je da ime nije potpuno tačno, da su ona i njena sestra podnele zahtev vladi na osnovu Zakona o slobodi informacija kako bi saznale detalje o smrti kapetana K*, i da su dokumenti pokazali da on NIJE oboren raketom SAM (potpuno ignorišući činjenicu da to njihovog porodičnog prijatelja, pogrebnika, čini lažovom).
Kada ju je Tom pitao kako može da objasni broj detalja koje je moj sin pružio, a koje je „samo porodica mogla da zna“, ona je zlobno izjavila da sam ja sigurno otišla u Punta Gordu i šunjala se okolo raspitujući se o njima, a zatim nagovorila svog sina da prevarantski iznosi te informacije! Oni NISU želeli da se njihova imena pojavljuju u novinama u vezi sa ovom pričom. Odbili su da daju dozvolu Tajmsu da objavi fotografije kapetana K* koje su ranije tako rado dali, kada su bili uvereni da je priča ISTINITA.
Ovaj potpuni zaokret u stavu zapanjio je i Toma i Šeri, da ne pominjem moju sopstvenu zaprepašćenost. Ukratko, gotovo je delovalo kao da je neko „došao do njih“ i upozorio ih da ne učestvuju.
Dalje, da bi uvreda bila potpuna, ova sestra, En, otišla je toliko daleko da je rekla da sam ja bila ta koja je započela i gurala ovaj susret, da sam ja insistirala da se ide tamo, i tako dalje. Shvatate sliku.
Sve je to izrečeno nakon što je članak već bio završen i pripreman za slanje u štampariju. Tako da je, naravno, bilo potrebno veoma brzo prepravljanje kako bi se u poslednjem trenutku udovoljilo ovim ljudima.
Ali, nekoliko čudnih stvari se ipak dogodilo u vezi sa ovom pričom. U vreme sastanka, En i Rut su Tomu Frenču dale dobar izbor fotografija kapetana K* za članak. I ja sam to činila u više navrata, i uvek su mi bile vraćene Federal Expressom u roku od dan ili dva nakon kopiranja. Nešto kasnije, Tom mi je rekao da su, nekako, fotografije Džordža Reja K* nestale. Nije mogao to da objasni – NIKADA ranije nije izgubio nijednu fotografiju koja je pripadala bilo kome drugom! Ali, nestale su i nikakva potraga ih nije pronašla. Kasnije sam se pitala da li se porodica naljutila na njega zbog toga, ili je to bio anomalni trag neke vrste „druge aktivnosti“ iza scene, o čijim pričama su istraživači ovih tema tako dobro upoznati.
Šta mislim da se dogodilo? Pa, zavera je lepa teorija, ali postoji i mnogo prizemnija mogućnost da su sestre jednostavno uskočile u poricanje zbog svojih verskih uverenja. Ali, to je zanimljiva stvar. Da su jednostavno rekle da ne veruju da je njihov brat bio reinkarniran, da ne veruju u reinkarnaciju, to bi bilo jedno. Ali, da jasno i otvoreno LAŽU o činjenicama u vezi sa sastankom, da me zlobno napadnu i iznose klevetničke primedbe o mojim motivima (uključujući u to i mog sina), nazivajući ih prevarantskim namerama (iz kog razloga bismo ih mi uopšte varali, ne mogu ni da zamislim!) – to je prevazišlo granice elementarne pristojnosti i meni je vrlo temeljno pokazalo da, ako su njihovi prigovori na povezivanje sa ovom pričom zasnovani na njihovim verskim uverenjima, onda biti hrišćanin ne znači samo verovati u laž, već i praviti lažove od ljudi – a to svakako nije „hrišćansko“ ponašanje. A najgore vrste laži su one koje ljudi govore sami sebi.
Saosećala sam sa Tomom zbog toga što je u poslednjem trenutku morao da se toliko namuči da te ljude izbaci iz članka, a bilo mi je teško i što sam morala sinu da prenesem promenu stava njegove „bivše porodice“. Međutim, on je to prihvatio filozofski i samo ih žali zbog njihovog neznanja i uskogrudosti. On je divno dete i, na kraju krajeva, upravo se o tome i radilo… pomoći njemu da se prilagodi OVOM životu, kako bi mogao da zaboravi onaj prethodni! Ujedno sam osetila olakšanje jer više nisam brinula da bi ti ljudi mogli želeti da se umešaju u NAŠE živote. Tako da je, na kraju, iako mi je sve to ostavilo gorak ukus u ustima, ipak bilo najbolje moguće rešenje za sve. Jedino što mi je bilo zaista tužno jeste to što su se ti ljudi sami lišili utehe spoznaje da je ljudska duša zaista večna i da se, kada smrt dođe, ne suočavamo samo sa izborom puke „vere“.
Postojala je razmena sa Tomom Frenčom 1998. godine koja prilično dobro sažima moj pogled na celu stvar, mada je to bilo pre „napada sestara“:
Za: „Tomas Frenč“
Predmet: Re[2]: Zdravo!
Datum slanja: pon, 21. decembar 1998. 13:06:15 -0500
Dana 21. decembra 1998. u 9:38, Tomas Frenč je napisao:
Tvoja priča, Laura, najjedinstvenija je od svih. Nikada nisam video da je u novinama opisana sa bilo kakvom perspektivom ili ravnotežom. Način na koji obično pišemo o ljudima koji postavljaju pitanja o prostoru i vremenu i drugim mogućnostima, naveo bi čoveka da pomisli kako su ta pitanja automatski rezervisana samo za čudake. Ponekad su predstavljeni kao simpatični čudaci, ali ipak čudaci. Radujem se tome da razbijem taj stereotip i ispričam priču kakvu nikada ranije nisam pročitao u novinama.
Ti si veoma složena, duhovita, izuzetno inteligentna, hrabra i neverovatna osoba, Laura, i mislim da imaš izuzetno snažnu priču da ispričaš o tome kako je postavljati velika pitanja, šta znači istraživati nepoznato, kako se živi život i podiže porodica dok se traga za tako revolucionarnim idejama i — za mene je ovo verovatno suština svega — o ushićenju, teškoćama i mogućnostima koje dolaze kada odlučiš da živiš svoj život u skladu sa sopstvenim srcem, a ne prema pravilima koja nameće društvo. Ti si istraživač, Laura, i radujem se što ću povesti čitaoce na neka od putovanja kojima si ti prošla.
Naravno, pomaže i to što istraživač o kome je reč ima razigran smisao za humor, što podiže decu i suočava se sa istim onim pitanjima tipa „ko sedi napred“ sa kojima se suočava svaki roditelj, i što na kraju imamo ovu (po mom mišljenju) veoma inspirativnu ljubavnu priču. Vidiš, ja ne mogu da dokažem da su te ti entiteti šestog denziteta iz drugog kraja galaksije doveli do Arka. Ne mogu čak ni da dokažem da Kasiopejci postoje. Ali ne moram to da dokazujem. Jer pitanja koja ti postavljaš su stvarna, i tvoj život je stvaran, i nešto se definitivno dešava tokom onih subotnjih večernjih sesija oko ploče, i kako god da si ga upoznala — lično, ja sam sklon da verujem u Kasiopejce — Ark postoji i ljubav između vas je stvarna i veoma lepa. Ti si rizikovala, napravila skok vere, i evo vas, vas dvoje ste tu. Reci mi da to nije važna lekcija koju treba podeliti sa ljudima…
Ja sam odgovorila: Bez obzira na to šta uradiš, mislim da ću i dalje ispasti kao neka „ludakinja“. [Ali] jedino bih volela da mogu i drugima da dam takav dar — da mogu da ZNAJU ovu stvar što se zove „vera“, a koja dolazi kroz RAD… i žrtvu… i koliko je to zaista neverovatna stvar.
Ark je nedavno nabavio jednu Saganovu knjigu, misleći da je, pošto je to bila njegova poslednja knjiga, MOŽDA otkrio nešto iz svog životnog rada što bi ukazivalo na to da on nije bio onaj uskogrudi naivac kakvim je delovao. U toj knjizi smo pročitali sledeće:
„Voleo bih da mogu da verujem da ću, kada umrem, ponovo živeti, da će neki deo mene koji misli, oseća i pamti nastaviti da postoji. Ali, koliko god da želim da verujem u to, i uprkos drevnim i rasprostranjenim kulturnim tradicijama koje tvrde da postoji zagrobni život, ne znam ni za šta što bi ukazivalo da je to išta više od puste želje.“
(Karl Sagan)
[…]
„Suprotno fantazijama fundamentalista, nije bilo obraćenja na samrti, nije bilo poslednjeg utočišta u utešnoj viziji neba ili zagrobnog života. Za Karla je ono što je bilo najvažnije bilo ono što je istinito, a ne samo ono što bi nam pomoglo da se osećamo bolje. Čak i u tom trenutku [dok je umirao], kada bi svakome bilo oprošteno da se okrene od stvarnosti naše situacije, Karl je ostao nepokolebljiv. Dok smo se duboko gledali u oči, delili smo uverenje da se naš čudesni zajednički život zauvek završava.“
(En Drujan Sagan)
Ovo je bila jedna od najtužnijih stvari koje sam ikada pročitala… Gotovo isto toliko tužna kao i one gluposti da neko ide u Raj ili Pakao i da nikada više neće videti voljenu osobu sve do onog Velikog Dana Suda.
Ako išta ZNAM sa makar približnom sigurnošću (seti se mene i mojih verovatnoća), to je da je reinkarnacija stvarna i da je LJUBAV stvarna i da MOŽE biti VEČNA. Doslovno. Tačka.
Reći ću da u to NISAM verovala sa takvom sigurnošću kada smo krenuli ovim putem… ali dan kada smo svi otišli u Punta Gordu bio je za mene ogromno prelomno iskustvo. Bila sam u ŠOKU veoma DUGO nakon toga.
Da, istina je, imamo samo posredne dokaze… nema „ruke koja piše po zidu“…
Ali ta situacija je imala TOLIKO mnogo okolnosti koje su se razvijale tokom tako dugog vremenskog perioda… A zatim i moj sopstveni slučaj — čitav život „traganja“ za nečim za šta nisam znala šta je, osim da sam to zvala „istinom“, i svi delići snova i iskustava koji su se „složili“ kada mi je Ark pisao… i ne samo za mene, već i za njega… te ludi sinhroniciteti… Pa, ako je to moj desni mozak koji razgovara sa levim, ili obrnuto… neka nastavi.
Postoji još nešto u vezi sa ovom pričom. Nešto vremena nakon posete i prikupljanja tragova od Kasiopejaca, odlučili smo da je došlo vreme da započnemo proces „razrade“ tog događaja, kako bi moj sin mogao da se oslobodi tog prethodnog iskustva.
Proces se sastojao u tome da ga, pod hipnozom, vratimo na mesto događaja i da kroz njega prolazimo malo-pomalo, uz distancu i perspektivu, u pokušaju da ga „desenzitizujemo“. Sve je išlo dobro, osim što je on stalno „preskakao“ jedan deo. Opisivao bi kako leti avionom, govorio mi šta vidi u pogledu pejzaža, zvukova, misli i slično. Zatim bi govorio o približavanju rakete, a potom bi preskočio pravo na stanje van tela, gledajući odozgo prizor ispunjen tugom i besom zbog toga što mu je mlad život, pun nade i obećanja, bio tako iznenada i neočekivano prekinut.
To „preskakanje“ me je zabrinulo. Zato smo se tome ponovo vratili, projektujući prizor na „ekran“ kako bi mogao da se donekle distancira i da ima kontrolu nad brzinom pomoću svojevrsnog mentalnog uređaja nalik daljinskom upravljaču za televizor. Ovoga puta, prolazeći kroz sve kadar po kadar, dao je jednu neobičnu primedbu, rekavši: „Kakav je to MIRIS?“
„Kakav miris?“ pitala sam.
„Nekako kao smeće, ili kanalizacija.“
„Odakle dolazi?“
„Iz kutija. Kutije u teretnom delu.“
Nastavio je da opisuje prizor ispod sebe, a zatim je sam dodao: „Miris je nestao.“
Odmah sam znala da se nešto dešava, pa sam ga ponovo vratila unazad. Kadar po kadar, još jednom smo prošli kroz ceo prizor.
OVOGA puta, primetio je nešto neobično: činilo se da su dva puta preleteli isti pejzaž, koji je imao određene upadljive karakteristike!
Prvi put je miris bio prisutan, drugi put ga više nije bilo. A tu je postojao i JOŠ JEDAN „preskok“!
Jedini način na koji sam mogla da steknem nekakvu predstavu o tome šta se tu dešava, pošto se preskok ponavljao iznova i iznova, bio je da ga izvučem iz samog prizora i odvedem u stanje „između života“, gde je mogao da analizira i opiše ono za šta je smatrao da se dogodilo. U tom stanju je primetio da su te čudne, smrdljive kutije u teretnom prostoru imale veze sa „vanzemaljskim prisustvima“, da ih je on prevozio, da je avion bio „otet“ kako bi se teret prebacio u vanzemaljsku letelicu, a zatim „vraćen“ u vremensku liniju taman na vreme da NAMERNO bude pogođen raketom. I upravo je ta skrivena interakcija bila uzrok ogromne patnje!
Pa, naravno, nisam znala šta da mislim o takvoj ideji. Bila je bizarna čak i izvan granica MOJE mašte. Ali, eto, postojala je. Zato sam odlučila da o tome pitam Kasiopejce:
P: (L) Pre nekoliko nedelja uradila sam sesiju hipnoze sa svojim sinom. U toj sesiji hipnoze, činilo se da se vratio kroz sećanje na letenje avionom, EC-135, mislim da je rekao. Prošao je kroz pad aviona i sve ostalo. Da li je to bilo prilično tačno prisećanje s njegove strane?
O: Da.
P: (L) Najzanimljiviji deo sesije bio je kada je opisao da oseća neki čudan miris u trupu aviona, da je teret imao neobičan miris. Da li je to bilo tačno sećanje?
O: Da.
P: (L) Kada sam ga pitala na šta je miris ličio, rekao je da je mirisao na đubre ili na nešto zaista užasno, poput kanalizacije. Da li je to bilo tačno sećanje?
O: Blizu.
P: (L) Kada sam ga pitala da li na nekom višem nivou zna šta je to bilo, rekao je da ima veze sa vanzemaljcima. Da li je to tačno?
O: Da.
P: (L) Da li je on, zapravo, prevozio nešto što ima veze sa interakcijama između vanzemaljaca i ljudi?
O: Da.
P: (L) Zatim se nešto dogodilo dok je leteo – činilo se da je dva puta preleteo isto mesto i to ga je zaprepastilo. Da li se to zaista dogodilo?
O: Da.
P: (L) I izgleda da je, nakon što je drugi put preleteo isto mesto, rekao da je miris nestao, da je teret nestao. Da li se to zaista dogodilo?
O: Da.
P: (L) Da li su njegov avion, on sam, kopilot i posada, bili oteti tokom leta od strane vanzemaljaca?
O: Da.
P: (L) Da li su zatim NAMERNO oboreni od strane Vlade Sjedinjenih Država?
O: Otvoreno.
[Prethodno je bilo rečeno da je avion oborila Severnovijetnamska vojska, ali ove dodatne informacije izgleda sugerišu da je postojala neka „namera“ da se avion vrati na tačno tu tačku u prostoru/vremenu kako bi BIO oboren.]
P: (L) Da li je njegovo sećanje na stvarnu situaciju, u trenutku kada je oboren, bilo prilično tačno?
O: Da.
Dakle, zaista, ukoliko bi se ovoj priči dalo ikakvo važenje kroz saglasnost porodice, to bi svakako otvorilo vrata daljem istraživanju, a čini se da vrsta izloženosti koja bi proistekla iz potvrde svakako NIJE poželjna za određene osobe ili grupe, za sada nepoznate. Tako možemo iskoristiti ove informacije da nagađamo zašto je porodica kapetana K*** povukla svoje prvobitne izjave. Jedino pitanje je: da li su to učinili pod prinudom LJUDSKIH agenata, ili su bili „manipulisani“ iz drugih denziteta ili dimenzija tako da zaista veruju u ono što sada govore?
I tako to ide. Dva koraka napred, jedan korak nazad.