Intervju vođen 12. februara 2007. sa autorkom i istoričarkom Laurom Knight-Jadczyk.
Transkript:
(uvodna muzika – „Spirit in the Sky“)
AW: […] Mislim da je ta ploča naišla na odobravanje naše sledeće gošće u programu. Šta ako je sve što mislite da znate o svetu – laž? Da li bismo bili u stanju da sagledamo istinu ako bi nam bila pokazana? Drevne civilizacije, hiperdimenzionalne realnosti, promene DNK, biblijske zavere – šta je istina, a šta namerna dezinformacija? Laura Knight-Jadczyk kaže da ima prave odgovore i, verujte mi, ako pročitate njenu knjigu „Tajna istorija sveta i kako iz nje izaći živ“, shvatićete da je istina mnogo čudnija od fikcije. Laura nam se sada pridružuje iz našeg studija u Parizu. Dobro došli u program, Laura.
LKJ: Pa, zdravo, hvala vam što ste me pozvali.
AW: Pre svega, Norman Greenbaum – „Spirit in the Sky“, verujem da vam se to dopalo.
LKJ: Obožavam tu pesmu; jedna je od mojih omiljenih.
AW: Odlično, mislim da smo je izabrali posebno za vas, Laura – to je otprilike onoliko kreativno koliko ponekad uspemo u ovom programu. E sad, bio sam prilično oprezan u korišćenju termina „teorije zavere“. Nisam baš bio siguran kako da, da tako kažem, „uokvirim“ vašu knjigu – da li uopšte treba da je uokvirimo, da uokvirimo vaše pisanje, kako bismo ga smestili u neki žanr ili fioku?
LKJ: Pa, to je zaista vrlo teško. Teško je i za mene, jer, na primer, vi pominjete teorije zavere, a teorija je nešto što se zasniva na određenom broju konkretnih opažanja ili činjenica. Ne formirate teoriju dok ne prikupite činjenice i podatke, a ako primetite, ja imam, znate, bibliografiju od petnaest ili možda šesnaest strana, koja uključuje literaturu kroz koju sam prošla kako bih prikupila podatke uključene u knjigu. Knjiga je obilno potkrepljena fusnotama. Ona ne ulazi ni u kakav materijal koji nije zasnovan na činjenicama. Samo je tumačenje tih činjenica donekle drugačije; jer, znate, možete uzeti iste činjenice i protumačiti ih na više načina. Ali, generalno, ono što se dešava jeste da ljudi tumače činjenice i isključuju neke u korist drugih, jer postoje te nezgodne činjenice, koje je Čarls Fort nazvao „prokletim podacima“. A jedina vrsta objašnjenja koju možete smisliti za ovaj svet, a da ima ikakvog smisla, jeste ona koja uključuje sve „proklete podatke“.
AW: Hm, zanimljivo je što pominjete Čarlsa Forta – nedavno smo u programu intervjuisali nekoga o njemu, i naravno, on je bio još jedan maverik. Da li, ako bih vas nazvao maverikom – da li je to težak ili, ovaj, naziv za koji ne osećate da vam baš pristaje?
LKJ: Pa, maverik je verovatno prilično dobar opis, jer se definitivno ne uklapam u krdo, pa čak ni u krdo takozvanih alternativnih teoretičara. (smeh)
AW: Hm, pa nisam imao priliku da sam pročitam knjigu, a voleo bih da to mogu, naročito u ovakvim situacijama, jer smatram da je najlakša stvar, kad god neko iznosi teorije koje idu protiv struje ili protiv norme, jednostavno – ismejati ih. U ovakvoj situaciji, Laura, da li se osećate defanzivno? Da li ste prošli kroz mnogo iskustava u kojima ljudi zapravo nisu spremni da saslušaju ono što imate da kažete, već bi vas radije ismejali pre nego što vam daju priliku da se objasnite?
LKJ: Pa, kao što sam pomenula, pišem neke stvari koje su suprotne čak i današnjim alternativnim teoretičarima, tako da dobijam podsmeh od naučne zajednice, do izvesne mere – njima je zapravo malo teže da me ismeju nego alternativnoj zajednici, jer ono što govorim potkrepljujem ogromnom količinom podataka – ali alternativna zajednica, naravno, bila je prilično iznenađenje u smislu koliko su me žestoko napadali takvi ljudi, kao i takozvana nju ejdž zajednica. A onda, naravno, tu su i religije – religiozni ljudi, hrišćani, muslimani, Jevreji, nije važno, jer se svi zasnivaju na jednom jedinom dokumentu, a to je Biblija – i ja u ovoj knjizi prilično seciram Bibliju i objašnjavam stvari na razumljivije načine. To čak nije ni nov pristup ovom polu-legendarnom, polu-mitskom materijalu; to je nešto što je Mirča Elijade, istoričar religije, opširno radio pre mnogo godina; i ja ga obilno citiram, kao i druge istoričare religije.
Tako da me napadaju ljudi iz religije, ljudi iz nju ejdža, ljudi iz naučne zajednice – iako, kao što sam rekla, naučna zajednica me uglavnom ostavlja na miru. (smeh)
AW: Pa, verovatno cene rigoroznost vašeg rada.
LKJ: Zapravo imam mnogo naučnika koji su moji fanovi, neki od njih potajno. Pišu mi pisma obožavalaca i mole me da ne otkrivam da oni, znate, toliko uživaju u mojoj knjizi.
AW: Zanimljivo – mnogo prepiske koju dobijam za ovaj program ide u sličnom pravcu, pitam se zašto? Ali, što se same knjige tiče, ona je pokušaj da – pa, ne pokušaj, ona ponovo ispisuje ljudsku istoriju – tako da mi je, kao intervjueru, teško da se fokusiram na neku jednu tačku gde biste možda mogli slušaocima da date uvid u dramatično drugačiji način na koji tumačite činjenice koje ste ranije pomenuli. Da li postoji, možda, najbolji deo istorije od koga bismo mogli da počnemo?
LKJ: Pa, osnovna teza knjige jeste da je naša realnost projektovana iz, ili ugrađena u, višu ili hiperdimenzionalnu realnost, i da ono što opažamo našim čulima – znate, tri dimenzije prostora i četiri dimenzije prostora i vremena – nije sve što postoji. I da čak i kada pokušamo da merimo stvari koje dolaze iz tih drugih realnosti našim ograničenim trodimenzionalnim instrumentima, to nam ne uspeva; jednostavno, ne možete to da postignete. To je, dakle, osnovna teza. A onda, uzmete istoriju, uzmete podatke koje imamo o ljudskoj istoriji, od kojih su neki izuzetno misteriozni, neki zbunjujući, neki vrlo šokantni; spojite ih i počnete da uočavate obrazac, tok, nečega što ulazi i izlazi iz naše realnosti na način koji je, hm… ako ste upoznati sa pričom „Ravna zemlja“, gde se, znate, vrhovi prstiju stavljaju na ravan i ono što vidite na ravni su kružni oblici. A ako bi ruka prošla kroz neku membranu, vi biste samo videli krugove kako prolaze, sve dok se ruka ne bi spojila u veći objekat – ali za bića na toj membrani, to nikada ne bi bilo ništa drugo osim krug koji se pojavljuje i nestaje u vremenu.
Dakle, naša realnost je nešto slično tome, i postoje stanovnici te druge realnosti koji su nekim ljudima kroz istoriju bili opažljivi; i oni su – kroz istoriju – nazivani bogovima ili boginjama, ili silama, bićima, kako god; i njima su pripisivane moći, izgledi, na osnovu toga kako su ih ljudi tumačili. Ne mislim da su oni nužno bezoblični, i tu je nju ejdž zajednica potpuno skrenula s puta, misleći da sve izvan ove realnosti mora biti amorfno, mora biti duh. Uopšte ne mora biti duh. Dovoljan je mali pomak u dimenzionalnoj realnosti i dobijate sasvim drugu realnost koja je jednako fizička kao naša.
AW: U redu, Laura, sa stanovišta osnovne nauke koja stoji iza ovoga, ideja paralelnog univerzuma je očigledno vrlo rasprostranjena među fizičarima, a verujem da je i vaš suprug svetski poznat fizičar?
LKJ: Da, jeste.
AW: Dakle, barem s te osnove, čini se da postoji snažna naučna podrška vašim teorijama. Zašto onda postoji otpor svih onih tela koja ste pomenuli, ako je ovo gotovo objašnjivo?
LKJ: Pa, kao što sam rekla, ljudi koji su vezani za svoju religiju ne žele racionalno objašnjenje za ono što se dešava. Ljudi koji su vezani za nju ejdž – nju ejdž je zapravo malo više od varijacije starih, standardnih religija; ja to zovem nju ejdž fundamentalizam. Naučna podrška koju dobijam je zaista donekle jedinstvena, jer dolazi sa čudnih i neobičnih mesta. A onda, naravno, ima mnogo ljudi u naučnoj zajednici koji to jednostavno odbacuju bez razmišljanja. Jedan od kolega mog supruga se šali da on radi svetski vrhunsku matematiku neparnim danima, a kanalizuje poruke parnim danima. Tako da imamo zanimljiv život u tom pogledu. Mislim da deo odbacivanja dolazi i od inspiracije koju koristim da pratim te tragove.
AW: I, očigledno, ljudi imaju sopstvene interese u očuvanju sopstvene verzije činjenica, što je neverovatno. Sada ste pomenuli višestruke realnosti – zašto je važno za nas kao ljude da pokušamo da preispitamo ili utvrdimo realnost koja je izvan naše sopstvene? Drugim rečima, mi zapravo ne možemo da promenimo tu drugu realnost, niti našu – ima li onda ikakvog smisla u putovanju na koje ste se vi upustili, da tako kažem?
LKJ: Pa, ne postoji ništa što kaže da je ne možemo promeniti ako o njoj znamo i razumemo je. Ono što ne znate svakako može da vas povredi, naročito u ovom pogledu. Jedna od stvari koja me je pre mnogo godina zaista pokrenula bila je to što sam, znate, čitala te takozvane teorije zavere i pratila svaku teoriju onoliko daleko koliko sam mogla – prateći papirni trag – i uvek sam nailazila na ćorsokak. Bilo je kao da odete koliko možete, a onda – kraj. Kao, u redu, iza ovoga je misterija. A istovremeno, mogli ste da pogledate široki obrazac istorije i vidite da postoji snažan nagoveštaj da nešto upravlja stvarima ka posebno usmerenom cilju. Ipak, posle praćenja svih tih tragova, u mom umu nije postojala mogućnost da je to ljudska zavera, jer ljudska bića jednostavno ne mogu da se zavere kroz hiljade godina; ne mogu da održe nešto toliko dugo. Oni funkcionišu na osnovu neposredne nagrade – oni žele uzrok i posledicu: ako ću nešto da uradim, hoću svoju nagradu u ovom životu.
Dakle, nije bilo moguće da bilo koja od tih zavera potiče od ljudi, i to je bio moj stav dugo vremena. A onda sam počela da razmišljam o manipulacijama iz drugih realnosti. I onda, naravno, došlo je do mog eksperimenta sa kanalizovanjem poruka, jer sam u tom trenutku bila veoma frustrirana – nisam mogla dalje. Iscrpela sam sve; iscrpela sam uobičajene puteve informacija i iscrpela sam takozvane paranormalne puteve informacija, i stalno sam nailazila na onu čudnu stvar koju je Čarls Fort rekao – znate, rekao je: „Mislim da smo mi nečija svojina.“ I pogodilo me je da upravo tako izgleda kada pogledate ovaj ogroman tok istorije – kao da smo jedan veliki eksperiment.
AW: Pa, ko je taj koji sprovodi eksperiment?
LKJ: Ko ga sprovodi? Pa, ja bih sugerisala da su to stanovnici te druge realnosti koje su drevni narodi nazivali bogovima, a danas ih, naravno, mogu nazivati vanzemaljcima. Ne mislim da su oni vanzemaljci. Ne mislim da dolaze sa drugih planeta. Mislim da su oni hiperdimenzionalna bića i mislim da su ovde već mnogo hiljada godina, ako ne i tokom čitave ljudske istorije. Postoje zapisi o svetlima na nebu i čudnim bićima koja su slična onome što se danas naziva vanzemaljcima, kroz istoriju. Žak Vale je to nazvao kontrolnim sistemom. Kontrolni sistem, hiperdimenzionalna realnost – to je otprilike ista stvar.
AW: Hm, pitam se samo zašto bi bili toliko fascinirani nama, naročito tokom tako dugog vremenskog perioda. Očigledno, ne znam koje su njihove namere, pa je teško to proceniti, ili čak da li uopšte imaju namere poput ljudskih. Ali, šta vi pretpostavljate – koji je razlog da ljudi, ili, izvinite, bića, žele da manipulišu nama na ovaj način?
LKJ: Pa, dokazi snažno ukazuju na to da smo mi njima hrana.
(duga tišina)
AW: Hm, koji dokazi to sugerišu?
LKJ: Pa, dokazi poput ratova, kuge i gladi, i, hm… i ne kažem da smo nužno fizička hrana; govorim o energiji, energetskoj hrani, emocionalnoj; da su bol i patnja nešto čime se oni hrane, što im daje energiju. Kao u filmu „Matriks“, znate, gde se kaže da su ljudi u kapsulama i da njihova emocionalna energija proizvodi energiju za sistem, za mašinu – da su oni baterije. Veoma je slično: mi smo, u suštini, jedan izvor energije.
AW: Pa, ljudski način da se možda odgovori na nešto takvo, da se to naučno analizira, obično je da se pokuša pronaći primer unutar našeg univerzuma. Dakle, da se pogleda neki mikrokosmos u, ne znam, flori ili fauni koju proučavamo – i ja ne mogu da se setim ničega, znate, i siguran sam da ćete me ispraviti – ili barem nekog primera u našem univerzumu ekosistema koji se tako ponaša, gde se stvari drže pod stresom umesto da se jednostavno pojedu ili progutaju; deluje kao…
LKJ: Pomislite na mačku i miša. Šta mačka radi sa mišem?
AW: Igra se s mišem.
LKJ: Mislim, da li je neophodno da se mačka igra s mišem pre nego što ga pojede?
AW: Ne, nije (smeh). To je vrlo… da, to je vrlo očigledan primer, zar ne? Vrlo dobar primer. Dakle, poenta je onda da im je potrebno da nas održavaju, da nas drže ovde, da nas održavaju kao izvor hrane, na isti način na koji mi pokušavamo da održimo sopstvene izvore hrane?
LKJ: Više-manje. I mislim da nam u mnogim aspektima daju malo „lufta“ – pobrinu se da znamo dovoljno da stvorimo civilizaciju, da nahranimo tu civilizaciju, da je izgradimo, da povećamo broj ljudi u toj civilizaciji; a zatim da dovedu ljude u međusobni sukob, da se bore i ubijaju, kako bi postojala ogromna količina bola i patnje.
AW: Da li vam je to – mislim, nakon što ste došli do tog zaključka – da li vam je to, ne znam, depresivna misao? Ili mislite da je osnažujuća, jer nas oslobađa nekih načina na koje su ljudi bili „zaglavljeni“ tokom milenijuma? Kako se vi osećate nakon što ste došli do tog zaključka?
LKJ: Pa, u početku je bilo izuzetno depresivno, kao što možete zamisliti. I, znate, bilo je… neko me je pitao, posle svih ovih godina, šta si naučila? A ja sam rekla: naučila sam da u Univerzumu ne postoji besplatan ručak, i ako mislite da postoji – vi ste ručak. Takođe, nismo na vrhu lanca ishrane.
To je bilo prilično depresivno neko vreme, a onda sam konačno počela da se probijam kroz to i vratila sam se literaturi, tražeći dokaze o tome da li je iko pronašao izlaz iz ovoga – da li su shvatili ovu situaciju, da li su je razumeli – koje su tragove ostavili i do kakvih su zaključaka došli, i da li je iko bio u stanju da to prevaziđe, da pobegne, da tako kažem.
I, očigledno, postoje pojedinci u istoriji; i primetićete da knjiga ima nit alhemije koja se provlači kroz čitavo delo. Verujem da su alhemičari bili među onima koji su ne samo uspeli da razumeju sistem, već i da iskorače iz sistema, da pristupe hiperdimenzionalnim realnostima. Jer sve te stvari – te posebne moći koje su takozvani alhemičari navodno postizali – imaju veze sa ovladavanjem prostorom i vremenom, što se postiže kada ste u stanju da ulazite i izlazite iz hiperdimenzionalnih realnosti.
Dakle, postoje alhemičari, postoje neke vrste jogija, postoji drevni materijal koji su na Zapad doneli Gurđijev i Moravjev. Postoji veoma drevna literatura koja govori o tim stvarima i govori o ljudima koji su pobegli. I zato knjiga ima podnaslov, „i kako iz nje izaći živ“, jer se ja time bavim. Mislim, ne želim nekome da kažem: „Hej, u izuzetno si lošoj situaciji“, a da mu ne kažem i da postoji izlaz. A izlaz nije u tome da verovanjem izađete, jer je verovanje upravo ono što oni žele od vas. Dokle god mogu da vas nateraju da u nešto verujete; dokle god mogu da prizovu vašu veru u neku bajkovitu ideju da ćete promeniti realnost pukim verovanjem, ili da ćete biti uzneseni na nebo kada Isus dođe, ili kada dođe Mahdi, ili šta god – to vas drži uspavanim. Jer…
AW: Ali, u tom slučaju, živimo – bar bih ja pretpostavio da je slično i u SAD-u i u Francuskoj, gde ste trenutno – ali svakako u ovoj zemlji, izgleda da živimo u sve sekularnijem društvu, znate, sve manje uspavanom društvu. Sve manje ljudi se priklanja tim gledištima. Pa koji je onda, znate, sistem verovanja koji trenutno imamo, a koji nas čini hranom za ta hiperdimenzionalna bića?
LKJ: Rekla bih da se ne slažem nužno s vama. Ja sam iz Sjedinjenih Država i živela sam u takozvanom „Biblijskom pojasu“, i ako ste primetili, Džordž Buš ima veliku podršku među fundamentalističkim vernicima u Bibliju, koji zaista veruju da će, ako poguraju stvari ka Armagedonu, naterati Isusa da dođe i da ih uznese. Oni zaista veruju u to. Ne znam da li imate nekoga u porodici ko se priklanja takvim verovanjima, ali ja imam – i oni iskreno, zaista, veruju u to.
I, zanimljivo, ideje o uznesenju potiču iz Velsa – ne znam da li ste toga svesni.
AW: Ne, ne, nisam to znao.
LKJ: Da, potekle su iz nekih fundamentalističkih crkava koje su ušle u određene harizmatske aktivnosti praćene čudnim fenomenima, uključujući svetla na nebu. U isto vreme, širom Engleske, bilo je čudnih viđenja crnih mačaka, crnih pasa i drugih neobičnosti onoga što biste nazvali hiperdimenzionalnim „upadačima kroz prozor“ – stvorenja koja bi klizila između dimenzija. Dakle, to je bio izuzetno neobičan događaj: uvođenje tog sistema verovanja u tom trenutku, praćeno ovakvim događajima, što je, još jednom, mali deo dokaza o hiperdimenzionalnoj manipulaciji.
AW: Hmmm, u redu, ali i dalje bih tvrdio – mislim, očigledno, prema mom iskustvu, nema nikoga u mojoj porodici ko ima takva fundamentalistička gledišta – ali bih sugerisao da čak i ti ljudi koji imaju takva uverenja u Biblijskom pojasu u Sjedinjenim Državama i dalje čine manjinu stanovništva. Pa se pitam, u kom trenutku taj duhovni vakuum – ako je to ta vrsta stvari kojom se ta bića hrane – ako mi postajemo, znate, manje samozadovoljni, da tako kažem, onda mi na neki način zakazujemo kao izvor hrane.
LKJ: Pa, ne mislim da zakazujemo…
AW: Pa, šta će onda oni učiniti povodom toga?
LKJ: Zato što je isto tako stvar verovanja – nauka je isto toliko religija koliko je to i hrišćanstvo. I možete verovati koliko god hoćete u moć nauke, ali vas ona neće spasiti ako ne priznate da i sama nauka ima svoja ograničenja.
AW: U redu, ali postoji racionalnost u nauci koja, bar prema mom iskustvu – nisam je iskusio drugačije – sprečava da ona stvori onu vrstu sukoba o kojoj govorite, a kojom se ta bića hrane. Možda se previše fokusiram na ideju da se ta bića hrane sukobom. Postali smo – mislim, jasno je da danas u svetu postoje primeri gde izgleda da ima više sukoba nego ranije – ali mi smo, kao celina, mirnija planeta nego što smo bili u većini prošlih perioda, zar ne?
LKJ: Da li živite u istom svetu u kom i ja živim?
AW: Ne, ne živim, ali ne živim ni u vreme Drugog svetskog rata, niti u vreme Prvog svetskog rata.
LKJ: Pa, ono što hoću da kažem je – ako mi ovde sedimo…
AW: Ne živim u vreme velikih kuga ili velikih nedaća koje su potresale, znate, ljudsku istoriju u ne tako dalekoj i u dalekoj prošlosti.
LKJ: Ali mi ovde sedimo na ivici… imamo ludaka u Beloj kući u Sjedinjenim Državama i nalazimo se na ivici globalnog nuklearnog sukoba, i nemojte nikada pomisliti da on to neće pokušati – jer hoće.
AW: Da, ali to je širenje straha…
LKJ: To nije širenje straha, taj čovek je psihopata; on će to uraditi.
AW: U redu, ali mi smo…
LKJ: On će to uraditi.
AW: Pa, mislim…
LKJ: Slobodno to zapišite.
AW: Mislim da smo, sa činjenične tačke gledišta, u prošlosti bili mnogo bliže nuklearnoj apokalipsi. To ne znači da sada treba da budemo samozadovoljni – da upotrebim vaše reči – ali mislim da nije neprimereno da kažem da je to jezik širenja straha.
LKJ: Pa, pogledajte Sjedinjene Države – pretvorile su se u fašističku policijsku državu. Velika Britanija je praktično fašistička policijska država; mislim, to je svuda.
AW: Mislim da bi svako ko je živeo u nacističkoj Nemačkoj ili u Francuskoj pod okupacijom snažno reagovao protiv takve izjave.
LKJ: Ne mislim tako, ja…
AW: Zar ne bi?
LKJ: Ne, apsolutno ne mislim tako. To sam opsežno proučavala i poređenja između nacističke Nemačke i današnjih Sjedinjenih Država su brojna i veoma snažna.
AW: Da li imate, tajnu policiju koja odvodi ljude usred noći i oni se nikada više ne pojave?
LKJ: Izgleda da imaju…
AW: U velikom broju?
LKJ: Pa, počinju da povećavaju brojke; imaju mesto zvano Gvantanamo. To je tek početak.
AW: U redu, to je zanimljiv način tumačenja stvari. Ako nastavimo dalje i možda pogledamo dublju i dalju prošlost – verujem da koreni vaše knjige sežu u drevne civilizacije.
LKJ: Da.
AW: I, očigledno, pretpostavljam da je reč o civilizacijama o kojima nemamo mnogo dokumentarnih dokaza o tome kako su funkcionisale, i da je veliki deo toga pretpostavka. Pa, šta ste vi protumačili iz drevnih civilizacija?
LKJ: Pa, jedna stvar na koju sam se posebno fokusirala jeste mit. I, ako je mit preživeli ostatak te drevne tehnologije za koju pretpostavljam da je postojala, na osnovu određenih arheoloških nalaza koje navodim u knjizi, čini mi se da… Na primer, mit o Perseju… Perseju su dati sandale koje su mu omogućavale da leti i kaciga koja mu je davala nevidljivost, kao i razni rekviziti koji su mu pomogli da ispuni svoju posebnu misiju – da odseče glavu Gorgoni. Mnogi antropolozi kažu da su se takvi mitovi razvili kao način objašnjavanja sila prirode. Ali, ako samo objašnjavate sile prirode i imate, recimo, natprirodno biće koje može da leti – zašto mu onda trebaju sandale da bi moglo da leti? Zašto ne može da leti bez sandala?
Jer, svakako postoje i druga mitska bića koja mogu da lete ili da se hiperdimenzionalno premeštaju. Njima sandale nisu potrebne. Dakle, u suštini, ono što ovde vidite jeste tehnološki objekat koji toj osobi omogućava let. Zatim, naravno, tu su Vede, gde imate Vimanas – ove letelice u kojima su leteli i učestvovali u onome što izgleda kao nuklearni rat.
A ako pogledate te mitove – na primer, seriju mitova o Gralu – tu su koplje, pehar, tacna, glava koja govori. Znate, postoji nekoliko elemenata u mitovima o Gralu, a svi oni, ako se pravilno razumeju, mogu ukazivati na drevnu tehnologiju. I ja u knjizi donekle ulazim u to kako bih pokazala kako bi, ako bi jedna civilizacija propala, i ako bi sva infrastruktura te civilizacije bila uništena – kako bi preživeli pričali priče o tome kakva je ta civilizacija bila svojoj deci i unucima. I kako bi se, nakon nekoliko generacija, te priče o drevnoj kulturi i drevnoj tehnologiji pretvorile u mit.
I to je ono što, po mom mišljenju, vidimo kada nailazimo na drevne mitove o letenju, posebnim moćima i ovladavanju prostorom i vremenom.
AW: I pomenuli ste arheološke dokaze – o kakvim arheološkim dokazima govorimo? Jer, očigledno, znate, bio sam u Stounhendžu, i sama činjenica da još uvek ne znamo zašto su te zadivljujuće građevine podignute pre hiljada godina – naravno, postoje snažne teorije – ali koje bi bile vaše teorije?
LKJ: Pa, rekla bih da je sam Stounhendž akumulator energije i da je verovatno funkcionisao zajedno sa ljudskim bićima kao deo mašinerije. Ljudi su stupali u interakciju sa kamenjem da bi sakupljali energiju, ili da bi je sakupljali u sebi. Bio je to ljudski hiperdimenzionalni interfejs. Jedna od drevnih legendi kaže da je bog Apolon plesao u Stounhendžu svakih 19 godina. Postoji ciklus od 18,5 godina između Zemlje, Meseca i Sunca – to je, znate, sistem tri tela koji se svakih 19 godina, odnosno 18,5 godina, vraća u isti položaj. I u tim trenucima postoji teorija da tada postoji gravitacioni čvor na određenoj tački između Zemlje i Meseca, koji bi mogao biti prolaz ka hiperdimenzionalnom pristupu.
Dakle, ako su u drevna vremena znali za taj poseban ciklus sistema tri tela i ako su govorili o bogu Apolonu koji pleše u Stounhendžu svakih, znate, 19 ili 18,5 godina, onda su očigledno razumeli nešto o hiperdimenzionalnim realnostima.
AW: Pa zašto smo onda postali neuki u vezi s tim znanjem? Koja je sila stajala iza toga?
LKJ: Pa, mnogo puta su se na Zemlji dešavali događaji koji su brisali civilizacije. Nedavno sam završila čitanje zanimljive knjige jednog fizičara – zove se Ričard Fajerston. On govori o najnovijem ekstremnom kataklizmičkom događaju, koji se desio pre oko 13.000 godina, što ga smešta upravo u vreme Platonove Atlantide. I on ide u opsežne, gotovo mučne detalje, i otkrio je i analizirao sav materijal koji pokazuje da je čitava planeta bila bombardovana rojem kometarnih tela koja su eksplodirala, ili u atmosferi ili pri udaru. On predlaže da je južni kraj jezera Mičigen krater nastao udarom komete, kao i jedan u Hadsonovom zalivu, i pronašao je još nekoliko širom planete. U suštini, u tom trenutku istorije gotovo čitava ljudska rasa je bila zbrisana, kao i sva megafauna Evrope i Severne Amerike, pa i Južne Amerike.
AW: I znanje je tada izgubljeno…
LKJ: Svakako…
AW: I u drugim sličnim trenucima u ljudskoj istoriji…
LKJ: Da, ako… još jedna stvar koja se desila jeste da je nivo mora porastao za 120 metara, tako da su dokazi – znate, većina naših civilizacija živi na obalama mora ili uz reke – pa ako vam se nivo mora od tada poveća za 120 metara, ili se to desilo baš tada, mnogo toga bi bilo prekriveno. A ako imate eksplozije kometa u atmosferi, ako imate stotine hiljada događaja poput Tunguske…
AW: Hmmm.
LKJ: Zamislite – pogledajte Karolinske zalive u Sjedinjenim Državama; ima ih na stotine hiljada. I, zapravo, Karolinski zalivi nisu jedino mesto u SAD gde postoje te posebne formacije. On pokazuje da one postoje i širom jugozapada, da postoje i u drugim delovima sveta – mislim da ih ima čak i u Irskoj. Dakle, to je bio masivan globalni događaj pre 13.000 godina koji je gotovo doslovno zbrisao čitavu ljudsku rasu.
AW: A da li su to počinila ta bića, ili je to bilo…
LKJ: O, ne, ne, ne – to je bio prirodni ciklus; to su prirodni ciklusi. Ali, vidite, oni znaju i razumeju te cikluse, i onda čine sve što mogu da nas spreče da mi znamo i razumemo te cikluse.
AW: Dakle, nije bilo reči o tome da smo došli do tačke gde smo skoro znali previše, pa smo bili „vraćeni unazad“, da tako kažem?
LKJ: Pa, mogli biste to tako reći, jer možda je to jednostavno prirodni ciklus – kada ljudska bića dođu do tačke gde mogu da unište sama sebe, onda se to jednostavno i desi.
AW: U redu.
LKJ: I možda je to tačka na kojoj se sada nalazimo.
AW: Dakle, da li vi – nakon što ste napisali knjigu i opsežno proučavali ove teme – vaš pogled na svet zvuči prilično sumorno, moram priznati, Laura. Da li je to i vaš osećaj? Da li se osećate onoliko sumorno koliko je oštar način na koji ste opisali trenutno stanje Amerike u ovom trenutku?
LKJ: Pa, lično, za sebe, ne osećam se baš tako sumorno. Samo radim ono što mogu da što više ljudi upoznam sa mogućnostima, i ako više ljudi postane svesno, onda možda mogu nešto da urade kako bi to promenili.
AW: Da li je, dakle, vaša motivacija da ih navedete da to promene unutar okvira u kojima naše društvo trenutno funkcioniše – politički, da tako kažem? Ili je to da se prihvati ovaj širi, gotovo egzistencijalni način gledanja na nas same i na naše budućnosti?
LKJ: Mislim da je prvo što nam je potrebno – da povećamo naučno proučavanje mnogih, mnogih stvari, jer je nauka jedina stvar koja nas može spasiti. I potrebno je da izbacimo politiku iz nauke – to je prva stvar. I potrebno je da damo naučnicima slobodu da rade na onome što je zaista važno i da prestanemo da politički kontrolišemo nauku.
A onda treba da slušamo konsenzus naučnika, i mislim da je to prva stvar koju treba da uradimo. A što se politike tiče – pa, nisam baš sigurna da se tu išta može uraditi. Znate, ne mogu čak ni da predložim nešto u tom pravcu, osim da se rešimo psihopata. Ali, znate, i to mora da se uradi putem nauke. Jedini način da se bavite politikom jeste kroz nauku.
AW: Hmmm, mmmm, zaista. A na čemu trenutno radite? Pomenuli ste da ste, bar, u procesu rada na nečemu – kako dalje razvijate ovaj rad?
LKJ: Pa, trenutno se fokusiram na jedan poseban aspekt nečega što sam pomenula u „Tajnoj istoriji“, a to je poreklo naših religijskih verovanja – judaizma, koji je započeo, navodno, sa Mojsijem, Avramom i tako dalje. Fokusiram se na to i prikupljam mnogo dokumentarnih dokaza kako bih objasnila tačno ko, gde, kada, kako i zašto se to dogodilo.
AW: I, ne znam da li ste upoznati sa našim knjižarama u Ujedinjenom Kraljevstvu – mislim, ako ljudi uđu u knjižaru, kao što sam pomenuo na samom početku našeg razgovora večeras – knjige, poput muzike, obično su grupisane u fioke. Gde bi ljudi mogli da pronađu vašu knjigu u knjižarama, pod kojom kategorijom? Da li je to izvor frustracije? Iz tog uzdaha mi se čini da jeste.
LKJ: Da, jer u njoj ima toliko nauke, ali ima i izvesne količine paranormalnog, ima para-nauke, ima religije, ima, hm, alhemije – jednostavno, to je knjiga bez niše.
AW: Zanimljivo je – kad god govorimo o nauci, naročito u ovom programu, sve češće naučnici sa kojima razgovaramo žele da prihvatimo nauku, ne znam, holističnije – da je ne posmatramo kao stroge discipline, već da budemo svesni da se sve te stvari zapravo međusobno povezuju.
LKJ: Tačno.
AW: Dakle, da li je to, po vašem mišljenju, dobra stvar – udaljavanje od posmatranja nauka kao strogo odvojenih disciplina i shvatanje da su one zapravo međusobno isprepletane?
LKJ: Apsolutno. Jedan od velikih problema koje sam primetila dok sam prolazila kroz naučnu literaturu, i dok sam mogla direktno da se konsultujem sa naučnicima za deo materijala u knjizi, da postavljam pitanja i dobijam odgovore od stručnjaka iz te oblasti – jedna stvar koja mi je zapala za oko jeste da naučnici iz jedne oblasti ne razgovaraju mnogo sa naučnicima iz drugih oblasti. Na primer, na samom dnu moje liste – i stvarno se izvinjavam nekima od vas tamo – ali negde na dnu moje liste su egiptolozi.
AW: Hmmm.
LKJ: Izuzetno sam frustrirana njima, jer sva naša istorija – čitava naša istorija, onako kako je razumemo i poznajemo, kako se popularno prenosi – zasniva se na onome što egiptolozi odluče o hronologiji. A egiptolozi zaista, zaista moraju da nauče nešto iz nauke.
AW: Hmmm, to deluje kao fundamentalna greška. Laura, hvala vam mnogo što ste došli i razgovarali sa nama večeras. Dobili smo nekoliko tekstualnih poruka, ali jednu ću sigurno pomenuti: „Ova gospođa je veoma hrabra i čestitam joj – vrlo čudna tema i pomalo zastrašujuća.“ Dakle, svakako postoji podrška za vas. Hvala vam puno na razgovoru. „Tajna istorija sveta i kako iz nje izaći živ“ objavljena je u izdanju Red Pill Press-a i možete je pronaći u knjižarama ili na redpillpress.co.uk. Laura, hvala vam na vašem vremenu.
LKJ: I hvala vama što ste me pozvali.